Nerealni optimizam je precenjivanje verovatnoće da će se dogoditi lepe stvari, da će se želje ispuniti, a ciljevi ostvariti. Ujedno je to i potcenjivanje mogućnosti da dođe do neprijatnosti i neuspeha.
U poslovanju se obično precenjuju šanse za poslovni uspeh. Pretpostavlja se da će projekti biti završeni za kraće vreme u poređenju s onim što je stvarno moguće. Polazi se od toga da će se zaraditi mnogo više nego što se zaista zaradi. I to se dešava mnogo češće nego što mislimo. Prema navodima u jednom tekstu Harvard Business Review, više od 70% novih proizvodnih pogona u SAD se zatvara već u prvoj deceniji rada, čak 3/4 svih akvizicija se nikada ne isplati, a većina velikih kapitalnih projekata se realizuje sa kašnjenjem i prekoračenjem budžeta. Ignorisanje mogućih neželjenih ishoda vodi u rizično ponašanje, nepreduzimanje preventivnih mera i alternativnih planova. Iako je optimizam generalno dobra stvar, treba biti svestan da može i da zaslepi i da dovede do loših odluka od kojih neke mogu biti pogubne.
Optimizam doprinosi opstanku
Da bismo razumeli preterani optimizam treba shvatiti zašto veliki broj ljudi podleže datom fenomenu, prema istraživanjima čak 80% stanovništva u većoj ili manjoj meri.
Naime, optimizam je velikim delom biološki dat i ima adaptivnu funkciju jer nam daje osećaj kontrole nad sopstvenim životom i sudbinom. Posle teških perioda kao što su bolest, smrt bliske osobe, razvod ili finansijski gubici, optimizam pomaže da se nastavi sa životom ne zadržavajući se na neprijatnim događajima.
Optimizam očigledno doprinosi opstanku i povećava šanse za reprodukciju zbog čega je široko zastupljen u populaciji.
Takođe, optimizam je povezan i sa fizičkim i mentalnim zdravljem što je dokaz više da ova osobina ima važnu adaptivnu funkciju.
Na to ukazuje i studija koju je sproveo psiholog Nil Vajnštajn (Neil Weinstein) u kojoj se od ispitanika tražilo da procene kolika je verovatnoća da se neke lepe i ružne stvari dogode lično njima, a koliko drugima. Studija je pokazala da ljudi veruju da je manje verovatno da će se neprijatni događaji desiti baš njima umesto drugima, kao što veruju da će se pozitivni događaji pre desiti njima nego drugima.
Očigledno da ljudi precenjuju svoje šanse da postignu stvari koje žele, a potcenjuju mogućnost da dožive neuspeh i nesreću.
Autor studije zaključuje da na mentalnom nivou optimizam štiti od anksioznosti ili stalne zabrinutosti zbog budućnosti, a na motivacionom nivou pokreće ponašanje u pravcu željenog ishoda.
Zatim, dva autora, Heifetz and Spiegel, su sprovela eksperiment kojim su obuhvatili osobe sa različitim stepenom optimizma. Inicirali su situacije u kojima će osobe koje se međusobno razlikuju u pogledu optimizma ući u konflikt. Ishod je bio taj da su oni koji su veći optimisti u sukobu bili dominantniji i agresivniji. To je još jedan argument više da je data osobina važna jer pokreće na borbu za opstanak.
Ali preteran optimizam je razoran
S druge strane, kognitivni neuropsiholog Tali Šarot (Tali Sharot) ukazuje na razorne efekte ukoliko se sa optimizmom pretera. Pomenuta autorka smatra da je nerealni optimizam uticao na finansijsko tržište i da je bio jedan od ključnih uzroka finansijskog sloma 2008. godine. Naime, finansijski analitičari i investitori su imali neralna očekivanja finansijskog rasta. Banke su nastavile sa visokorizičnim odlukama i doprinele stvaranju ekonomskog balona i konačnom finansijskom krahu.
U kolikoj meri optimizam iskrivljuje rasuđivanje pomenuta naučnica pokazuje kroz eksperiment koji je sprovela. Učesnici u eksperimentu su trebali da navedu šta misle kolike su šanse da u svom životu dožive različite neprijatne događaje od provale do razboljevanja. Nakon što su izneli svoju procenu Šarot ih je upoznala sa stvarnim statističkim verovatnoćama. Posle toga je opet zatražila od učesnika da procene kolika je verovatnoća da dožive date neprijatnosti i otkrila je da ukoliko je njihova početna procena bila niža od stvarne statističke verovatnoće, ispitanici nisu korigovali sopstvena uverenja u skladu s tim. S druge strane, ako je procenjena verovatnoća bila veća od stvarne, ispitanici bi u tom slučaju korigovali sopstvenu procenu u skladu sa dobijenim informacijama.
Na primer, ako je ispitanik rekao da misli da postoji 10% šanse da se razboli od karcinoma u nekom momentu svog života, a stvarna statistika govori da su šanse za tako nešto 25%, ispitanik ne bi korigovao sopstveno ubeđenje nakon tog saznanja. S druge strane, ako je ispitanik rekao da postoji 20% šanse da bude opljačkan, a stvarna statistika govori da su šanse za tako nešto upola manje ispitanik bi korigovao sopsveno uverenje.
Šarot zaključuje da smo daleko skloniji da korigujemo sopstvena uverenja u skladu sa pozitivnim informacijama nego sa negativnim. Na taj način zadržavamo optimizam čak i kada se suočavamo sa negativnostima.
Svi smo u većoj ili manjoj meri skloni tome. Međutim, ako je na kocki mnogo toga nerealni optimizam može dovesti do toga da se ignorišu vrlo važne i upozoravajuće informacije, koje nisu u skladu sa našim željama i planovima.
Kao što se može videti, izvesna doza optimizma je neophodna, ali preterani optimizam predstavlja pretnju i rizik po poslovne projekte, kompanije i ekonomiju.
Zbog toga je vrlo važno da ljudi, koji su na rukovodećim pozicijama, budu u stanju da prepoznaju kada njihov optimizam počinje da zamagljuje njihovo rasuđivanje.
Kako izbeći nerealan optimizam
Naime, rukovodilac koji je neralni optimista precenjuje sopstvene sposobnosti i misli da ima daleko veći stepen kontrole nad situacijom i okruženjem nego što je to zaista slučaj.
Korisno je da rukovodilac sebi i članovima tima postavi sledeća pitanja: Da li pokušavamo da uradimo previše toga? Šta ćemo uraditi ako ne bude išlo po planu? Da li ignorišemo potencijalne rizike? Uz to treba ohrabriti članove tima da najiskrenije kažu šta misle o tome.
Ne treba gušiti pesimistički način mišljenja, a isključivo favorizovati optimistički jer se time potkopava sposobnost kritičkog mišljenja u organizaciji. Dobro je ako tim čine vrlo različiti ljudi, a opasno kada je previše istomišljenika u istoj prostoriji.
Iako optimizam stvara mnogo više entuzijazma nego realizam uvek treba poći od toga da je svaki složeni projekat podložan bezbrojnim problemima. Upravo zbog toga je korisno na samom početku zamisliti da je projekat propao. Svi učesnici u realizaciji projekta treba da odgovore na pitanje šta je pošlo naopako. Razmatranje negativnih ishoda je način odupiranja kratkovidosti preteranog samopouzdanja zasnovanog na nerealnom optimizmu.
Ipak, to ne znači da uopšte ne treba biti optimista. Naime, osobe koje su realisti su kritične, oprezne, odmerene, imaju plan ako stvari krenu po zlu, ali nemaju energiju da motivišu druge i da obezbede vođstvo. Tako da rukovodioci moraju da budu optimisti da bi inspirisali ljude, ulili im nadu i ohrabrili ih. Ali opet, s druge strane, moraju istovremeno biti i u dodiru sa stvarnošću.
Optimizam treba korigovati ali ne do mere koja bi vodila u negativizam ili izbegavanje svakog rizika. Naime, pesimizam vodi u pasivnost i s te pozicije se niko nikada ne bi trudio da uradi nešto što je teško, rizično, izazovno.
I na kraju, važno je i da se u procesu selekcije rukovodilaca, naročito onih koji su u vrhu hijerarhije, prepoznaju osobe koje imaju narcistički profil ličnosti. Radi se o osobama koje imaju grandioznu sliku o sebi. Maštaju o nekakvim velikim postignućima koja će sve zadiviti i ostaviti bez daha jer su uverene da su rođene za velike stvari. Iz tog razloga su sklone neodmerenim poslovnim rizicima što ugožava radnu uspešnost na rukovodećem radnom mestu i predstavlja ozbiljnu pretnju po uspešno poslovanje.
