Pređi na glavni sadržaj

Samopouzdanje i lekcije iz skromnosti

Da li biste radije pohađali trening podizanja samopouzdanja ili kurs jačanja skromnosti? Na koji od ova dva treninga biste uputili zaposlene? Ukoliko ovo pitanje postavite sebi ili zaposlenima u svojoj organizaciji, odgovor bi u ogromnoj većini bio usmeren na sticanje većeg samopouzdanja, zar ne?

U privatnom, političkom i poslovnom životu samopouzdanje je jedna od najcenjenijih osobina. Istorija ljudske misli, verovatno s pravom, puna je motivacionih rečenica kao što je čuvena misao Henrija Forda: „Bilo da veruješ da ćeš uspeti, ili da nećeš uspeti, u pravu si.“

Ali, koliko samopouzdanja je previše? Da li smo skloni da u poslovnom okruženju ovoj osobini dajemo uznemirujuće prevelik značaj?

U proseku svi verujemo da smo iznad proseka

Samopouzdanje je često odlučujući faktor u izboru kandidata za posao ili promociju na odgovornije radno mesto. Sve češće se čuju upozorenja nauke da na taj način dozvoljavamo da ključne odluke donose najsamopouzdaniji a ne najkompetentniji među nama. Istraživanja i iskustvo nas upozoravaju da ne smemo bez dokaza da verujemo da neko ima kompetencije koje po sopstvenom mišljenju ili tvrđenju ima, jer moguće je da mu je zapravo najjača kompetencija upravo – samopouzdanje.

Čuven je primer istraživanja u kom je 80% ispitanih vozača tvrdilo da vozi bolje od većine vozača, što je statistički nemoguće. Suočeni sa rezultatima istraživanja, najveći broj vozača je tvrdio da, iako ne sumnjaju da je to tako, oni jednostavno nisu među onima koji su precenili svoju veštinu.

Slična istraživanja su sprovedena i u vezi sa drugim poželjnim osobinama, veštinama i znanjima, i uvek su rezultati govorili u prilog tome da većina ljudi ima veoma optimističnu samoprocenu.

U poslovnom okruženju rađeno je mnogo studija na ovu temu. Jedna od značajnih je višegodišnja studija stručnjaka sa Djuk (Duke) univerziteta koji su od čelnih ljudi finansijskog sektora velikih kompanija tražili da daju određene finansijske prognoze za narednu godinu. Nakog velikog broja takvih predviđanja bilo je jasno da ona nemaju skoro nikakvu pozitivnu korelaciju sa realnim dešavanjima na tržištu finansija. Taj podatak nije bio toliko začuđujuć, koliko informacija da je istraživanje pokazalo da finansijski stručnjaci nisu znali da su im prognoze bile loše.

Tajna limunovog soka

Posebno je zanimljiv uvid do kog su došli socijalni psiholozi Daning i Kruger (David Dunning i Justin Kruger) devedesetih godina prošlog veka. U pitanju je poznati Daning – Krugerov efekat koji je već stekao mesto u popularnoj kulturi, posebno zbog bizarnog događaja koji je i potakao ovu dvojicu naučnika da istraže jedan aspekat veze između samopouzdanja i samopercipirane kompetentnosti.

Kada je 1995. godine u sred bela dana jedan naoružani čovek opljačkao dve banke u Pitsburgu, odmah potom je identifikovan i uhapšen na osnovu snimka sigurnosnih kamera jer – nije bio maskiran. Pljačkaš je bio iskreno zaprepašćen kako je identifikovan jer je, prema sopstvenom svedočenju, preduzeo mere da se to ne desi: namazao je lice limunovim sokom. Naime, bio je upoznat sa činjenicom da se limunov sok koristi u pravljenju “nevidljivog” mastila, te je smatrao da to znanje hemijskih svojstava limuna može da upotrebi i u svrhu skrivanja svog identiteta. Pokazalo se da nema neku psihičku bolest niti mu je inteligencija jako slaba, već je jednostavno veoma loše razumeo podatke do kojih je došao i bio je izuzetno siguran u svoje razumevanje istih.

Daning-Krugerov efekat je vrsta kognitivne pristrasnosti koja se manifestuje kada ljudi sa niskim kompetencijama za određeni zadatak precenjuju te svoje kompetencije. Oni zapravo veruju da su pametniji, stručniji i sposobniji nego što zaista jesu, jer ne poseduju veštine potrebne za prepoznavanje sopstvene nesposobnosti.

Daning i Kruger, kao i naučnici koji su nastavili istraživanja na ovu temu, utvrdili su još jednu upozoravajuću okolnost: mnogi visoko kompetentni ljudi ne procenjuju dovoljno dobro svoju kompetentnost, jer smatraju da zadatke koje oni obavljaju sa lakoćom, i drugi ljudi jednostavno savladavaju.

Verovatno ste sad sećate citata koji se često dele na društvenim mrežama: jedan od njih je misao Bertranda Rasela da je problem sa modernim svetom što su budale često samopouzdane a pametni ljudi puni sumnje. Ipak, ovo ne znači da samopouzdanje nije odlika kompetentnih ljudi, već da oni imaju metakognitivnu sposobnost da uoče granice svog znanja.

Uostalom, ni studije Daninga i Krugera nisu kategorički utvrdile da su nekompetentni ljudi samopouzdaniji od kompetentnih ljudi, već da oni misle da su mnogo bolji nego što zapravo jesu. Zapravo, najzdravije samopouzdanje je ono koje proističe iz realne kompetentnosti i koje se ne plaši da se preispituje.

Kada bi nobelovac imao čarobni štapić

Jedan od najvećih kritičara preteranog samopouzdanja je Tomas Chamorro Premuzic, profesor poslovne psihologije na UCL i Univerzitetu Kolumbija, koji upozorava da ukoliko je naš glavni kriterijum pri izboru lidera njihova procena sopstvenih znanja, ostaćemo sa vođama koji su nesvesni svojih ograničenja.

Iako možda medijski najprisutniji, nije samo Premuzic taj koji ukazuje na opasnosti preteranog samopouzdanja. Mnogi stručnjaci već dugo na to upozoravaju.

Jedan od danas najcenjenijih naučnika koji tvrde da je preterano samopouzdanje i često i opasno je nobelovac Daniel Kahneman. On je čak, kako piše “Gardijan”, na pitanje koju bi kognitivnu pristrasnost da može, izbrisao čarobnim štapićem, izdvojio – preterano samopouzdanje, jer smatra da ono najverovatnije može dovesti do strateški katastrofalnih odluka.

Toksičnost preteranog samopouzdanja u organizaciji

Stručnjaci za upravljanje ljudskim resursima i organizacije, generalno, često mešaju kompetentnost sa samopouzdanjem (competence vs. confidence). Profesor Anderson sa Berklija (Cameron Anderson) kaže da preterano samopouzdani ljudi dostižu viši društveni status jer ih drugi doživljavaju kao kompetentne, čak i kada je to samopouzdanje neopravdano.

Dakle, osobe koje deluju kompetentno prolaze bolje od onih koji su stvarno kompetentni a neskloni jakoj samouverenosti. To ima svoje objašnjenje i kratkoročne prednosti. Sam Kahneman kaže da će stručnjak ili lider koji pokazuje nesigurnost ubrzo biti zamenjen onim koji deluje samopouzdano. Većini nas je to u redu kada su u pitanju slični nivoi kompetencije i kada je samopouzdanje zdravo. Međutim, veoma je teško proceniti u startu da li je neko samopouzdanje zdravo. Kratkoročno, čak i preterano samopouzdanje može doneti koristi jer su takvi ljudi uverljiviji u nastupu, drugi lakše i brže inicijalno odlučuju da ih prate.

Međutim, stvari se brzo menjaju kada je u pitanju izuzetno preterano samopouzdanje: prvo, ljudi koji imaju višak samouverenosti ne obraćaju pažnju na realne okolnosti ukoliko se kose sa njihovim planom. To se pokazalo mnogo puta u poslovnim katastrofama kada su čelni ljudi velikih organizacija insistirali na svojim ciljevima čak i kada su svi dokazi govorili suprotno i kada su uz sebe imali stručne ljude od integriteta koji su ih upozoravali na dolazeću katastrofu. Drugo, takve osobe su sklone neracionalnim rizicima, i generalno neracionalnim odlukama. Takođe, oni ne slušaju kolege i saradnike, ne prihvataju negativnu povratnu informaciju i teško se istinski razvijaju. Šire toksičnu atmosferu, i pre ili kasnije počinju da teže izbacivanju talentovanih ljudi koji imaju drugačiji pristup.

Iako poslovne i druge katastrofe imaju mnoštvo faktora koji su im doprineli, nije zgoreg da se podsetimo nekih u kojima je prevelika samouverenost imala značajnu ulogu. Setimo se samo Nokije koja je u kratkom vremenu, ne smatrajući da ima pravog rivala, od kompanije koja je suvereno vladala tržištem mobilnih telefona, sa 49,9% tržišnog udela u 2007. godini, veoma brzo došla do situacije da se bori za mrvice tog udela. Možete reći: nije se prilagodila, nije bila inovativna, ali zašto nije bila? Većina analiza pominje veliku samouverenost njenih lidera. Setimo se i Kodaka, Searsa, pa što da ne, i Titanika.

Ko bi sledio lidera koji se preispituje?

Možda najjednostavniji odgovor na pitanje kako tako lako podležemo neopravdanom samopouzdanju je: ljudi ne vole neizvesnost.

Ne osećamo se prijatno kada smo nesigurni i stoga smo skloni da verujemo pozitivnim scenarijima koji se tiču naših sposobnosti i svih aspekata našeg života, pa i poslovnog. Takođe, zato lako i brzo poklanjamo poverenje onima koji deluju samouvereno. Istraživanja pokazuju da na samopouzdanje druge osobe reagujemo centrima u mozgu koji su zaduženi za regulaciju emocija, što znači i da te reakcije i teže kontrolišemo.

Prednost koju dajemo samopouzdanju ima svoje opravdane razloge. Ne samo što osoba koja nije samopouzdana deluje onespokojavajuće na saradnike, klijente, zaposlene, već stalno preispitivanje i nedovoljna samopouzdanost mogu potpuno paralisati aktivnost ili onemogućiti da organizacija reaguje u pravom trenutku, što je pogubno.

Možda je rešenje u kreiranju poslovnog okruženja koje prepoznaje i poštuje, pa i prihvata neizvesnost i nosi se sa njom. Stvaranje takvog okruženja jeste jedna od preporuka profesora Premuzica.

I mi lično, ukoliko prihvatimo neizvesnost i ne dozvolimo da nas njena neudobnost tera da loše procenjujemo, donosićemo bolje poslovne odluke. Čak i ukoliko odlučimo da ne poslušamo racio, važno je da to bude naša svesna odluka a ne da dozvolimo da budemo izmanipulisani preteranim samopouzdanjem kod sebe ili drugih.

Kada biramo sledećeg kandidata za posao ili za unapređenje u okviru kompanije, pokušajmo bolje da istražimo da li je njegova samouverenost zasnovana na realnim znanjima, veštinama i sposobnostima. Da li je to zdrava samopouzdanost koja ume da se zapita nad svojim odlukama i da osluškuje okruženje i sluša šta saradnici imaju da kažu. Da li ta samouverenost nije toliko veliko zadovoljstvo sobom koje neće dozvoliti osobi da se dalje razvija, niti će dozvoliti drugima da se razvijaju. Možda treba dati šansu nekoj tišoj kompetenciji koja veruje u sebe i u druge, svesna je kompleksnosti sveta i osluškuje ga?

U jednom intervjuu novinarka je upitala profesora Premuzica ko bi sledio lidera koji se preispituje. On je odgovorio veoma jednostavno: „Svako racionalan”.

 

HR Lab novosti na email

Saznajte prvi najnovije informacije o regrutaciji, selekciji, brendiranju poslodavaca i najave događaja koje organizujemo za vas.

Slične vesti

NovostiŠta nam zaposleni kažu kada govore da su preopterećeni?

Najpopularnije nerešeno ubistvo nije Kenedi, već Humpty Dumpty, šalila sam se dok sam pevala devojčicama pesmu o Hamptiju Damptiju koji pada sa zida. Popularna engleska rima za decu uvek Hamptija Damptija prikazuje kao jaje sa licem, rukama i nogama, koje sedi na zidu, i potom pada (da li je gurnut ili je sam pao ostaje […]

NovostiZadovoljni klijenti čine da “Regionalni sajam poslova” svake godine bude sve bolji

Ideja onlajn sajma zapošljavanja gde se stručnost i sposobnost stavljaju ispred mesta rođenja i stanovanja, nastala je pre 12 godina pod nazivom “Regionalni sajam poslova” i za sve ovo vreme je, prolazeći kroz lepe, ali i one turbulentne trenutke, rasla, sazrevala i postala mesto susreta hiljada ljudi. Onih koji traže posao i onih koji su […]

NovostiOnlajn Regionalni sajam poslova – događaj koji štedi vreme i novac, a povećava vidljivost vaše kompanije

Pre desetak godina, to je bio pionirski poduhvat nekolicine entuzijasta, a danas, kada onlajn Regionalni sajam poslova treba da doživi svoje XII izdanje, postao je standard koji zauzima bitno mesto u agendi svakog HR menadžera, ali i kandidata koji shvataju sve njegove prednosti. Najveći skup ove vrste na teritoriji Zapadnog Balkana, nastao kao saradnja između […]

NovostiKADA POSLODAVAC MOŽE ZASNOVATI RADNI ODNOS NA ODREĐENO VREME?

U prethodnom tekstu definisali smo u kojim slučajevima radnog angažovanja se mora zasnovati radni odnos, kako treba da izgleda ugovor o radu i na koji način i u kojim rokovima se zaposleni prijavljuje Centralnom registru socijalnog osiguranja. Ovim tekstom bavimo se mogućnošću zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme, odnosno uslovima i ograničenjima koje zakon vezuje […]