Autorka teksta: Aleksandra Stojiljković, lider u sektoru finansija i menadžer za upravljanje ljudima
Imala sam 40 ljudi, 24 sata i problem za koji niko nije znao pravo rešenje.
Bili smo usred velike implementacije. Tek sam preuzela tim, proces je bio nov za sve nas, a instrukcije koje smo dobijali nisu bile dovoljno jasne ni proverene u praksi.
Početak rada je već kasnio. Posao se gomilao.
A onda je stigao ultimatum.
Imate 24 sata da sve završite.
Ako ne uspemo, rizikujemo da izgubimo klijenta.
U tom trenutku to više nije bio samo problem sa rokovima. Iza mene je bilo 40 ljudi čija su radna mesta mogla da budu ugrožena.
Moja prva misao?
„Koji đavo je meni ovo trebalo?“
Trajala je kratko.
Jer odmah posle nje dolazi pitanje koje vas sačeka svaki put kada ste vi osoba od koje drugi očekuju odgovor:
Dobro. Šta sada radimo?
Problem je bio što odgovor nisam imala.
Nije ga imao tim. Nije ga imao ni klijent. A nije bilo vremena da čekamo da se pojavi savršeno rešenje.
Zato sam prestala da ga tražim.
Trebalo nam je rešenje koje možemo da napravimo sa onim što imamo i u vremenu koje nam je ostalo.
Krenuli smo od početka. Šta znamo? Šta možemo odmah da testiramo? Gde možemo da pogrešimo? Ako pogrešimo, koliko brzo možemo da promenimo pravac?
Onda je trebalo stati pred 40 ljudi.
Mogla sam da pokušam da ih umirim i kažem da je sve pod kontrolom. Ali nije bilo.
Zato sam im rekla istinu. Imamo ozbiljan problem. Imamo 24 sata. Nemam spremno rešenje koje mogu da vam dam, ali moramo zajedno da ga pronađemo.
Tim je stao uz mene.
Naredna 24 sata radili smo praktično dan i noć. Probali smo. Grešili. Menjali pristup. Vraćali se korak unazad. Pokušavali ponovo.
I uspeli smo.
Ali ne zato što smo konačno dobili instrukciju koja nam je nedostajala.
Nismo pronašli proceduru. Napravili smo svoju.
Posao je završen. Klijent je ostao. I, što mi je tada bilo mnogo važnije, sačuvali smo tim.
Moj menadžer mi je kasnije čestitao i pitao me kako sam uspela.
Danas mogu da izvučem lekciju iz svega toga.
Tada nisam imala vremena za lekcije.
Imala sam 24 sata.
Kasnije je bilo još mnogo situacija za koje nije postojao gotov odgovor. Konflikti. Eskalacije. Teški razgovori. Suze. Optužbe. ,,Klijenti koji insistiraju na nečemu za šta znate da neće funkcionisati.“. Trenuci kada morate da kažete „ne“ nekome ko plaća i da objasnite zašto će nas jedno pogrešno „da“ na kraju koštati i vremena i poverenja.
I koliko god iskustva da steknete, uvek se pojavi nešto novo.
Nekada će situacija čak izgledati potpuno poznato. Samo što će ovog puta čovek preko puta vas biti drugačiji. Tim će biti drugačiji. Okolnosti će biti drugačije. Rizik će biti drugačiji.
I ono što je prošli put bilo pravo rešenje, ovog puta možda neće biti.
Zato posle godina vođenja ljudi više ne verujem da leadership ima gotov recept.
Verujem u iskustvo. Verujem u znanje, procedure i treninge. Ali verujem i da lider mora da ume da odluči onda kada mu nijedan od tih alata ne daje jasan odgovor. Da sluša. Da proceni rizik. Da donese odluku. Da prati šta se dešava. I da promeni pravac ako vidi da nešto ne radi.
Jer kada vodite ljude, posledice vaših odluka nisu samo vaše.
Lider možda jeste za volanom. Ali tim je motor.
A ponekad nećete imati mapu.
Ipak ćete morati da krenete.
