Kada su Francuska i Velika Britanija odlučile da supersonični avion konkord, nakon skoro tri decenije, u jesen 2003. godine, ima svoj poslednji let, svet se uglavnom nije pitao zašto je doneta ta odluka, već zašto se sa njom toliko čekalo.
Konkord je bio zajednički projekat ove dve zemlje i njegova prosečna brzina bila je skoro dva puta veća od brzine zvuka. Konkord je od Londona do Njujorka leteo za 3 sata. Ipak, trošio je neuporedivo veće količine goriva u odnosu na druge avione, karte su bile skupe, a zvuk mu je bio nepodnošljiv, te se koristio samo za prekookeanske letove. Pokazalo se da su komercijalni letovi avionima koji mogu da lete brže od zvuka bili preskupi da bi bili isplativi.
Iako je u startu više od sedamdeset avio kompanija bilo zainteresovano za konkord, uskoro su sve odustale. Ovaj tip aviona su u svojoj floti imale samo dve kompanije Air France i British Airways, dakle, kompanije država čiji je konkord projekat. Ukupno je napravljeno samo 20 aviona, uključujući četiri prototipa.
I kada je već dugo bilo jasno da je projekat konkord preskup, da je ovaj tip aviona veliki zagađivač i da ima mane koje se u skoroj budućnosti ne mogu ispraviti, vlade Francuske i Velike Britanije su nastavile da ulažu novac svojih poreskih obveznika, energiju, talente i druge ključne resurse u ovaj projekat. Osnovni razlog je bio što su smatrali da ne mogu da odustanu jer su već suviše uložili u konkord.
Učinili su grešku na koju skoro niko nije imun: to je greška uloženih sredstava (sunk cost fallacy). Znati kada treba odustati, a kada istrajati uprkos problemima, jedna je od najvećih životnih mudrosti. Odustajanje na pola puta nipošto nije samo po sebi znak dobrog odlučivanja, često, naprotiv, to je uzrok neuspeha.
Šta je onda greška uloženih sredstava?
Greška uloženih sredstava nastaje kada odluku da istrajemo ne donosimo u odnosu na procenu budućih benefita, već u odnosu na vrednost onog što smo već uložili. Energija, emocije, sredstva, sve što smo uložili već je utrošeno. Pravi put je gledati da li će nam nastavak doneti benefit ili dalje gubitke. Već uložena sredstva, vreme, trud su baš to – već uložena i ukoliko analiza pokazuje da će aktivnost, projekat, veza, u koju ulažemo vreme, nastaviti samo da guta sredstva treba je razmotriti. Možda ćemo naći razlog da istrajemo, ali taj razlog neće biti racionalan ukoliko se zasniva na našem fokusu na onome što smo već uložili a ne na našoj proceni budućnosti.
Kada se nađete u rupi…
Jedna stara mudrost kaže: kada se nađete u rupi, najbolje što možete da uradite je da prestanete da kopate. Dakle, ukoliko smo uložili mnogo energije i sredstava u nešto, kada procenimo da dosadašnjim ulaganjem, suprotno planu, nismo bliži uspehu, odluku šta dalje, nije racionalno doneti na temelju emocionalnog stava o već uloženom. U situacijama kada odlučimo da istrajemo, razlog za to ne sme biti „već sam toliko uložio/uložila, gde sad da odustanem“. U nekim slučajevima će se pokazati da je mudro preusmeriti energiju i sredstva na nešto drugo. Emocionalna vezanost za rezultat može da nas motiviše, ali emocionalna vezanost za već uloženo može da nas dovede bliže neuspehu. Ipak, svi se teško nosimo sa vezanošću za uloženo pri odlučivanju, i nekada to skupo košta pojedince i kompanije, a nekada u svakodnevnom životu stvara sitnije neugodnosti.
Imate li, na poslu ili u ličnom životu, svoj konkord?
Imate li posao koji vas troši mnogo više nego što vam nudi, ali propuštate priliku za bolji, jer ste na ovom već toliko vremena i truda uložili?
Imate li partnersku firmu sa kojom redovno imate probleme, ali mnogo energije i vremena je uloženo u to da se ti problemi reše, da se kontakti i protokoli razvijaju, pa je ne menjate. Da li ste, u ulozi menadžera, nastavili sa obukom zaposlenog kojeg ste izabrali za rukovodeću ulogu, iako se pokazuje iznova i iznova da kod njega nema ozbiljnog napretka u veštinama?
Ili možda ostajete u odnosu koji je za vas toksičan jer – dugo se znate i mnogo ste u taj odnos uložili. Ili, nemate veliki konkord u vašem životu, ali zato, ukoliko kupite kartu za bioskop i nakon 45 minuta shvatite da vam film uopšte ne odgovara, odlučite da ostanete. Iako film ne gledate iz poslovnih i akademskih razloga već zbog razonode, ostajete u sali jer ste kupili kartu i na film već potrošili 45 minuta. Na kraju ne samo da ostajete bez novca već propustite i šansu da se zaista dobro provedete u tom periodu koji ste odvojili za zabavu.
I da zaključimo, rečima Rolfa Dobelija: „Postoji mnoštvo dobrih razloga da se neka investicija dovede do kraja. Ali postoji i jedan rđav razlog, a to je uzimanje u obzir već uloženih sredstava.“
