Autorka teksta: Aleksandra Petrovski, dekoder generacije Alfa
„Ćao (profesionalnim tonom),
Znam da imate otvorenu poziciju za kreiranje sadržaja i ne pada mi na pamet da pišem hvalospeve o svojoj „strasti” prema ovom poslu, jer svi dobro znamo da se u propratnim pismima najviše laže.
Na poruke odgovaram u roku od sat vremena, ne treba mi nikakav „kratak razgovor radi provere uklapanja u tim” da bih znala da ću se uklopiti, a trenutno sam slobodna doslovno kad god – što vam govori sve o stanju na tržištu rada, a ništa loše o meni.
Vidimo se u ponedeljak (nadam se), Maša.
Ovo je jedan od mejlova koji kruži društvenim mrežama, uz sarkastični komentar da korporativni inboksi nisu spremni za generaciju Z. Slika i prilika kako ih doživljavamo u profesionalnom kontekstu.
Uz generaciju rođenu između 1996. i 2010. često se provlači narativ o buntovnicima koji ruše tradicionalne korporativne sisteme..
Ali kada sa njima razgovarate i čujete ih, kao što to ja praktikujem, dobijete sasvim drugačiju sliku šta se krije iza ponašanja. Mladi na početku karijere ne traže nikakve nedostižne povlastice, niti žele da im posao postane jedini identitet i smisao života, ali tu je često kamen spoticanja sa milenijalcima i generacijom X. Oni iznad svega žele bazičnu stabilnost, fer plaćen trud, profesionalno poštovanje i dovoljno fleksibilnosti da mogu kvalitetno da žive i van radnog mesta.
-ispričala mi je 21-godišnja drugarica, koja svoje kolege sa fakulteta opisuje kao nezainteresovane i bez inicijative da se bave još nečim drugim osim učenjem.
Zašto su takvi kakvi jesu
Većina ne odbacuje posao, ambicije, porodicu ili odgovornost u potpunosti. Oni odbacuju verziju života generacija pre njih, koja je danas sve više odvojena od ekonomske i društvene stvarnosti. I, budimo iskreni, to nas nešto starije “trigeruje”, jer tek sada naknadno učimo da postavimo granice i zauzmemo se za sebe.
Kada malo zagrebete ispod površine, videćete da se iza hodajuće kontradiktornosti, krije generacija koja pokušava da navigira izuzetno nestabilno i poslovno okruženje.
U ovoj jednačini (sa više nepoznatih) često previdimo još nešto: vrlo mali procenat studenata zna da nabroji više od tri kompanije u kojima bi potencijalno mogao da radi po završetku fakulteta, a o pozicijama da i ne govorimo. Ako su i imali neke poslove, to su mahom šljakerski, za koji obuka ne traje više od nekoliko sati.
Vi ćete sada ovde da spomenete (plaćene) prakse, a ja ću vas podsetiti da se za njih prijavljuje crème de la crème. Kako onda da postave kriterijume i sa čime da uporede?
“Rekli su mi: radi šta te plaća” stih je među mladima popularne muzičke numere “Roze”, koju izvode Jala Brat, Devito i Buba Corelli. I to vrlo precizno oslikava generaciju koja stasava uz pandemiju, inflaciju, masovna otpuštanja u IT sektoru i neizvesno tržište rada. Odgajili su ih roditelji, koji su se neretko ispružali više nego što su dugački, a manjak zajedničkog vremena kompenzovali ispunjavanjem različitih želja i odobravanjem.
Kada je došlo vreme da se suoče sa stvarnim svetom, osamostale i preuzmu odgovornost – ne znaju šta ih je snašlo, niti većina ima kapacitet da se sa tim nosi. Za izgradnju spomenutog kapaciteta zaduženi su oni od kojih potiču, no pošto tokom detinjstva nisu razvili otpornost na frustraciju, možemo da konstatujemo da ih sada zapravo kritikujemo zbog razvojne faze.
Finansijska sigurnost umesto „užitka“
U javnom diskursu mlađim radnicima se neretko pripisuje da stavljaju lični užitak ispred obaveza i olako menjaju poslove. Ukratko – individualisti. Međutim, istraživanja na domaćem i regionalnom tržištu rada otkrivaju da čak 97% mladih u Srbiji ističe adekvatnu zaradu kao ključni faktor pri izboru posla. Više od polovine mlađih zaposlenih živi od danas do sutra usled visokih troškova života, dok se na jedno ulazno radno mesto u Srbiji prosečno prijavi 64 kandidata, uz čekanje na prvi posao od oko četiri meseca. Zbog toga zahtev za finansijskim uslovima nije odraz pohlepe, već potrebe za bazičnom sigurnošću u vremenu prekariteta.
Linkedin zajednica je nedavno reagovala na moju objavu rezultata istraživanja koje kaže da je čak 69% predstavnika generacije Z uspešno našlo posao ili praksu preko Instagrama i da 74% njih koristi baš ovu platformu za poslovno umrežavanje. To je globalno istraživanje, a u Srbiji još uvek šljaka i dobra stara preporuka – “mamine drugarice tetka ima firmu i traži sekretaricu”. Ili kako je moja mlađana drugarica konstatovala “vrlo je utabano – već neko tvoj radi u toj firmi i znaš kako je, pa odeš da zaradiš neke pare”.
Mlađa generacija ne sanja o nekim egzotičnim poslovima, niti puca na visoke pozicije, već se okreću zanatskim zanimanjima poput računovođe, električara, vodoinstalatera, zubnih tehničara ili servisera, jer tu vide sigurnost. Dobar deo njih čak bira takav obrazovni put, gde će se što pre osposobiti za posao, pa potom ako im finansije dozvole vratiti se na viši stepen školovanja.
Računica je jasna: zanimaju ih poslovi koji imaju veliku potražnju na tržištu i otpornost na ekonomske krize. Vrlo su pragmatični.
Sudar percepcija u tri ključne tačke
Kroz konsultacije i radionice koje držim za marketing i HR profesionalce na temu preferenci mlađih generacija, iznova viđam nerazumevanje u sledeće tri ključne oblasti:
- Hibridni rad i mentorstvo
Suprotno uverenju da digitalni urođenici izbegavaju kancelarije, svega 23% gen Z traži isključivi rad od kuće, dok 66% preferira hibridni model. Čak 27% onih koji rade na daljinu pati od hronične usamljenosti, a 63% ističe da im je kontakt uživo sa kolegama neophodan. Oni u kancelariju dolaze radi mentorstva i neposrednog učenja mekih veština, a ne sedenja u praznom prostoru. Zapitajte se kako je u vašem radnom okruženju i da li iskusnije kolege zaista imaju strpljenja da se posvete mlađem kolegi.
Ovde postoji jedan kamen na koji se mnogi spotaknu. Generacija Z ne poštuje autoritet uloge, već samo “po zasluzi”. Jednostavnije rečeno: poštovanje će zavredeti samo oni koji su autentični i imaju stvarno šta da im prenesu.
Ako ste u ovome prepoznali problem svoje radne organizacije, razmislite kako da to korigujete, jer na tržište rada nam uskoro stiže i generacija Alfa (rođeni između 2010. i 2025.), a kod njih je ova crta još izraženija. Mitovi o njima, tek su posebna priča.
- Preispitivanje pravila
Čak 90% mladih u Srbiji zahteva precizno definisane uloge i očekivanja, pokazalo je istraživanje koje su sproveli Poslovi Infostud i Startuj Infostud. Oni ne beže od odgovornosti, već od organizacionog haosa i naknadnog pomeranja ciljeva koji vode u pregorevanje. Već su se dovoljno nagledali kako izgaraju njihovi roditelji i kakve je to posledice na njih ostavilo, da znaju da ne žele da ponove isti scenario. A roditelji su im pretežno generacija X, koje u šali kažu da su jedina generacija kojoj su i roditelji i deca rekli da utišaju muziku.
Pored toga, 77% mlađe generacije traži transparentan sistem plata, dok 89% zahteva psihološku bezbednost da otvoreno ukaže na probleme bez straha od revanšizma.
- AI anksioznost
Iako 74% mlađih radnika koristi alate bazirane na veštačkoj inteligenciji, više od 60% oseća strah da će automatizacija ukinuti ulazne pozicije i otežati zapošljavanje. Zato umesto formalnih menadžerskih titula, koje želi samo 6% mladih, čak 81% prioritet daje širenju ličnih kompetencija. Ulogu u ovome ima i malopre spomenuto pregorevanje.
Prate i oni izjave Sema Altmana, izvršnog direktora kompanije OpenAI, i njemu sličnih. Svesni su da je obučavanje veštačke inteligencije brže i ekonomski jednostavnije nego odgajanje i školovanje ljudi, ali i to “da bi od juniora postao kvaltetan senior koji će nadgledati procese potrebno je direktno iskustvo”.
Mlađi radnici prenose digitalnu fluentnost i AI veštine, dok starije kolege pružaju stabilnu mentorsku podršku i širi poslovni kontekst. Zar to nije najbolja kombinacija?
Predvidiv sistem i mentalno zdravlje
Kada ovako sve skupa sagledamo, moj je utisak da ni generacija Z, niti nadolazeća generacija Alfa, ne traže privilegije. One traže održiv, pravedan i predvidiv sistem u kome mogu da rastu bez narušavanja mentalnog zdravlja. Njihovo ponašanje posledica je adaptiranja na okolnosti u kojima žive.
Toliko izvrsnih mladih ljudi sam upoznala da odbijam da ih sve otpišem u fioku „loših radnih navika“. Umesto toga pozivam vas da zajedno radimo na izgradnji mosta razumevanja između tradicionalnog menadžmenta i novih potreba.
