Živimo i radimo u vremenima koja se brzo menjaju. Nije lako ispratiti taj užurbani tempo razvoja, ali se trudimo. I radimo. I dolazimo na posao svakog dana želeći da ostvarimo boljitak – za svoj tim, za svoju kompaniju, za sebe. Teško je, jer da bismo došli do boljitka u današnje vreme, potrebno je da budemo generatori ideja, testeri, implementatori, organizatori, lobisti, menadžeri, vizionari… sto u jedan.
Svi znamo da mnoge ideje završe u kanti za otpatke. Mnogi eksperimenti takođe. Mnogo stvari smo svi probali i mnoge nisu uspele. Ali su nam sigurno pomogle da steknemo znanje i inspirišemo ideje koje su nas dovele do uspeha. Nas i naše uspešne kompanije. A te naše sjajne kompanije nisu sjajne same po sebi, sjajne su zbog ljudi koji ih čine. Posebno zbog onih sjajnih ljudi koji se ne zadovoljavaju trenutnim stanjem, koji se svakodnevno trude da pomere stvari unapred, koji testiraju i implementiraju nova rešenja, nove inicijative, nove projekte, nove načine rada.
Zanimljivo je to što veliki broj kompanija smatra sebe specifičnim, drugačijim od ostalih i smatra da ne postoje univerzalno primenljiva rešenja. Ovo jeste tačno, ali samo delimično, jer ako zanemarimo nijanse, svi mi bijemo slične bitke. Radimo na istom tržištu, bole nas iste stvari. Nekoga manje, nekoga više. Nekome problem dođe pre, nekome kasnije. Gledamo jedni na druge kao na konkurente sa različitih aspekata. Možda to i jesmo. Ali je odavno jasno da se veliki problemi ne rešavaju tako što nešto sitno radimo u svom mikro svetu i ne zanima nas da li ostatak sveta radi nešto slično. Svima će nam biti lakše da radimo na razvijenijem tržištu, sa osvešćenijim menadžmentom, sa angažovanijim zaposlenima. A tržište možemo pomeriti napred samo zajedno. Zato, ekipa smo, vreme je da počnemo tako i da se ponašamo.
Znanje ima pravu moć samo ako se umnožava i nadograđuje. Zasuti smo informacijama sa svih strana, ni sami ne znamo odakle ćemo pre da učimo, šta ćemo pre da čitamo. Znamo sve o svetskim, evropskim, domaćim trendovima, pratimo razne eksterne analize, upoređujemo ih sa internim metrikama, krećemo se po stručnim događajima na kojima se govori o trendovima i dele mišljenja. I znamo sve ko šta misli i kakvi su čiji stavovi – i slažem se, iz toga se uči.
Ali nema ničeg delotvornijeg od primenjenog znanja, nema bržeg napretka i nadograđivanja nego kroz praksu, kroz vežbu, kroz seriju pokušaja. Zašto se u Srbiji o tome ćuti? Ako smo se složili– da je važno da budemo ekipa.
Da su veliki pronalazači svoja otkrića zadržavali i primenjivali samo u svojim kućama, svet bi danas bio potpuno drugačije mesto.
Ovogodišnji Jesenji Vivaldi HR forum ima za cilj da pokaže ono što Srbija trenutno ima po pitanju konkretnih primenjenih uspešnih (a možda i neuspešnih) praksi, da ispriča priče iz realne svakodnevnice, da priča o tome kome je šta pošlo za rukom, a kome nije. I da na osnovu toga diskutujemo i nadograđujemo to znanje. I svi učimo. I budemo opet uspešni, ali mnogo brže i efikasnije.
Ovaj etablirani HR skup nema za cilj da se hvalimo, iako uspešne priče nagrađujemo aplauzom i poštovanjem HR zajednice, ne nije u tome fora. Fora je da rastemo. Zajedno. Na tržištu koje ćemo dovesti u stanje na koje smo ponosni i u kojem želimo da ostanemo, živimo i radimo.
Vidimo se!
Sonja Ćetković, koselektorka foruma
