Ana Stevanović: Promena je neizbežna, ali sami biramo u šta ćemo se promeniti

Ana Stevanović, osnivačica i direktorka Stevanovic Consulting GmbH, i autor knjige “Početnik sa crnim pojasom”, bila je jedini govornik poreklom iz Srbije na Šestoj konferenciji HR Experience, održanoj 30. maja u Beogradu u organizaciji Infostuda.  

Ana je svoj put nakon završenih studija stomatologije i mastera iz menadžmenta u zdravstvu, pronašla u Švajcarskoj na polju edukacije i koučinga, kao i u bavljenju bujinkanom, japanskom borilačkom veštinom koju praktikuje decenijama. Na ovoj konferenciji koja je bila posvećena upravljanju promenama, Ana Stevanović je podelila iskustva tokom svoje karijere, navodeći načine na koje je grešila, pre svega u komunikaciji kada se našla u novim poslovnim okolnostima i kako je kroz te greške rasla i razvijala se.  

– Svrha promene je da podrži našu urođenu potrebu za rastom, istakla je Ana i dodala:  

– Neke promene će nas zauvek transformisati. To ne možemo izbeći, ali mi smo ti koji biramo oblik transformacije, mi biramo u šta ćemo se promeniti, rekla je Ana Stevanović. 

Tri veštine rasta kroz promenu: vredan cilj, posvećena istrajnost i stav prema promenama 

– Promena u nama živi na klackalici, čija su dva kraja „rizik od promene“ i „razlog za promenom. Zato je prva veština rasta kroz promene svesni odabir vrednog cilja, onog za kojeg vredi rizikovati, boriti se, istrpeti bol“, rekla je Ana Stevanović i precizirala: 

– Šta je to vredan cilj? To je onaj koji nudi jasnu sliku rezultata, disruptivan je, odnosno ne možemo da ga postignemo ako radimo kao što smo radili, emotivan je, veliki i prioritetan. 

Druga veština rasta kroz promene je posvećena istrajnost. Naš kapacitet za rast i transformaciju je direktno povezan sa našim kapacitetom za istrajnost u bolu rasta, rekla je Ana i objasnila: 

– Istrajnost nije isto što i upornost, upornost može biti čak i kontraproduktivna, kada se, na primer, držimo jedne strategije, čak i ukoliko ona ne uspeva. Posvećena istrajnost je koliko smo bola spremni da podnesemo za ostvarenje vrednog cilja. Istrajnost nije dovoljno cenjena i slavljena u našoj kulturi, a izuzetno je bitna za uspeh.  

U filmovima prikazuju, na primer, 3 minuta kako se neko priprema za bitku svog života, a samu bitku prikazuju 25 minuta. U realnosti su ti mali uspesi, navike, posvećena istrajnost čak i kada nas nešto vrati par koraka unazad, ono što je važno i što pravi razliku, naglasila je Ana. 

– Treća veština rasta kroz promene je naš stav prema promenama, a posebno prema neočekivanim promenama, onima za koje se nismo pripremali i na kojima nismo radili, rekla je Ana Stevanović. U ovom umeću Ani pomaže njeno iskustvo sa japanskim borilačkim veštinama, što je sažeto u japanskom citatu: “Deset hiljada promena, bez iznenađenja”.   

– Prihvatanje, prilagođavanje i nastavak kretanja su ključni za stav prema promenama, naglasila je Ana Stevanović, koja je svoju priču o promenama podelila kroz lično iskustvo, kao i primer i kompanije za koju je radila.  

Šta je sve krenulo naopako? 

Ponekad poslovne situacije ne liče na one koje proučavamo na fakultetima, i sa tim se susrela i Ana Stevanović. Naime, počevši da radi za uspešnu porodičnu kompaniju u Švajcarskoj, ona je morala da prilagođava svoj pristup, budući da je žarko želela da ostane u toj zemlji. Ana je postala globalni direktor medicinske edukacije u švajcarskoj kompaniji, ali na tom putu bilo je ozbiljnih prepreka.  

Kako sama kaže, Ana je znala da je u pitanju kompanija sa dobrim brendom i kvalitetnim proizvodima i edukacijom,  koja je u momentu kada im se Ana priključivala imala stabilan rast.  

– Ono što nisam znala je da je kompanija, s obzirom da je to porodična firma, veoma je zavisna od vlasnika. Takođe, u kompaniji je bila nejasna struktura i imala je veliku fluktuaciju zaposlenih. Za edukaciju je bio zadužen čovek, koji ju je osmislio, ali koji formalno nije bio zaposlen u kompaniji. Kontakte sa predavačima je održavao prevashodno on, iako ih je kompanija plaćala. Mnogo toga je zavisilo samo od njega, nije postojao sistem, rekla je Ana Stevanović, približavajući auditorijumu početnu situaciju na koju je naišla u Švajcarskoj.  

Na master studijama smo učili o velikim sistemima, niko nam reč nije rekao o porodičnim firmama, istakla je Ana. Nerazumevanje dinamike ključnih igrača u porodičnoj kompaniji, nejasna organizaciona struktura i kulturološke razlike otežali su promene iako je Ani njen zadatak bio jasan:  

– Moj zadatak je bio restrukurisanje odeljenja, sistema edukacije i predavača, rast broja predavača, kurseva i učesnika i bolje korišćenje edukacije za razvoj biznisa, rekla je Ana Stevanović i dodala da je kroz godinu dana, bez obzira na svoj trud, bila na ivici otkaza.  

Razmišljala sam da su me zaposlili da uvedem promene u polju edukacije i sada je moje da to radim, rekla je Ana i objasnila: 

 – Odmah sam krenula u promene, potpuno zanemarivši da je trebalo da odvojim vreme na to da steknem poverenje vlasnika. Poverenje je uvek jako važno,a u porodičnoj firmi to je osnovna valuta poslovanja, naglasila je Ana.  

Ona se nije puno trudila da vlasniku prenese svoju viziju na kojoj je vredno radila i uskoro se našla u situaciji da joj je rekao da on ne smatra da Ana treba i dalje da bude zaposlena u toj kompaniji. 

Uspesi kroz prilagodljivost i učenje na greškama 

 Greške u koracima su mi bile, dakle, nepoznavanje kulture porodične firme i relevantnih igrača i njihovih interesa, njihovo neuključivanje u viziju i cilj, nespretna komunikacija, ignorisanje razlika u kulturi i pre svega razlika u  komunikaciji u Srbiji i Švajcarskoj. 

 Uvidela sam svoje greške, i potrudila sam se da radim na komunikaciji sa vlasnikom, da slušam njegovu viziju, šta on želi da postignemo. Vremenom smo potpuno promenili naš odnos, on je i dalje smatrao da mi je komunikacija suviše direktna, ali mu je sada to odgovaralo jer mi je verovao. Zbog moje direktnosti jednom me je u šali nazvao svojim „srpskim tenkom“, ispričala je Ana. 

Ana je nastavila da radi na tome da popravi sve što je mogla. Kompanija je nastavila još uspešnije da raste i Ana sa njom. Ipak, posle dve godine usledio je još jedan šok u Aninoj karijeri. Došlo je vreme da se sistematizuje odeljenje edukacije. To nije odgovaralo svima i uskoro je drugi važan igrač tražio od vlasnika da Ana ode iz firme. Ona je još jednom pokazala želju da uči na svojim greškama, i uspela je da prevaziđe krizu. 

Vlasnik kompanije, osnivač sistema edukacije, Ana i većina aktera u kompaniji postigli su jedinstvo u uspostavljenim ciljevima.  

– Uspostavili smo nove navike, sistematizovali sertifikaciju, uklonili zavisnost od osnivača edukacije i slavili male pobede na putu, rekla je Ana istakavši važnost proslave tih postignuća na putu promena. Stav prema promenama je pomogao kompaniji  i da se izuzetno brzo prilagodi situaciji COVID-19 virusa i brzo prebaci na onlajn predavanja na raznim društvenim mrežama.  

Uspeh je pri kraju Anine karijere u ovoj firmi bio ogroman: višestruki rast kompanije, više od 40.000 edukovanih stomatologa, više od šezdeset predavača i 300 instruktora u 60 zemalja, više od 35 partnerskih univerziteta i partnerstva sa najvažnijim profesionalnim asocijacijama. 

Da li ljudi zaista ne vole promene? Ili samo ne vole da budu menjani? 

S obzirom na veliki uspeh, Ani je ponuđeno mesto u bordu direktora, ali je kroz dve nedelje bez pravog objašnjenja ponuda povučena. Nakon tri dana koliko joj je bilo potrebno da prihvati tu informaciju, Ana je uvidela da je njenom rastu u toj kompaniji došao kraj i odlučila da izabere način na koji će ona sama promeni u tim izuzetno razočaravajućim okolnostima: pokrenula je svoju konsultantsku kuću. Odlučila je da pomogne drugima da se nose sa izazovima i promenama. Sa svojim klijentima radi, između ostalog, na uspostavljanju vrednog cilja i usaglašenosti tima, uspostavljanju malih navika i razvijanju posvećene istrajnosti i rezilijentnosti članova tima. 

Ana istakla da je svesna da je situacija mogla i drugačije da se odvija, da nije uvek sve zavisilo od nje, ali ono što je sigurno je da bi ona uvek nastavila da se prilagođava i kreće.