Pravo zaposlenih na naknadu svih troškova koji nastaju u vezi sa radom regulisano je članom 118. Zakona o radu.
Zakon o radu određuje da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to:
1) za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz (putni trošak);
2) za vreme provedeno na službenom putu u zemlji;
3) za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu;
4) smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, ako poslodavac nije zaposlenom obezbedio smeštaj i ishranu bez naknade (naknada troškova nastalih u vezi sa terenskim radom);
5) za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (topli obrok);
6) za regres za korišćenje godišnjeg odmora.
Ovom prilikom ćemo se baviti pravom na naknadu troškova ishrane u toku rada (topli obrok) i regresom za korišćenje godišnjeg odmora.
Zakonske odredbe o uspostavljanju prava zaposlenog na topli obrok i na regres za godišnji odmor
Član 118. stav 1. tačka 5) Zakona o radu propisuje da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način. Visina ovih troškova mora biti izražena u novcu. Član 118. stav 1. tačka 6) Zakona o radu propisuje da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora, takođe u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.
Iz citiranih odredbi Zakona o radu možemo izvući osnovne zaključke o prirodi navedenih prava.
Prvo, kada je reč o naknadi troškova ishrane u toku rada, poslodavac je dužan da je obezbedi zaposlenom na jedan od dva načina:
a) obezbeđivanjem obroka tokom radnog vremena o trošku poslodavca ili
b) ako poslodavac o svom trošku ne obezbeđuje zaposlenima obrok tokom radnog vremena, dužan je da isplati naknadu troškova koje zaposleni ima za ishranu u toku rada.
Kako god, visina ovih troškova mora da bude iskazana u novcu, bez obzira na način obezbeđivanja ishrane za vreme radnog vremena. Moguće je ili staviti opisnu odrednicu ili minimalan iznos vezati za neki realan podatak, na primer: 5% prosečne zarade, ili 10% minimalne potrošačke korpe, i slično.
Za razliku od prava na topli obrok, koje se obezbeđuje ili osiguravanjem ishrane za vreme radnog vremena o trošku poslodavca ili isplatom naknade troškova te ishrane u novcu, regres za korišćenje godišnjeg odmora plaća se u novcu u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.
Prema tome, i naknada troškova ishrane u toku rada i naknada troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora plaćaju se u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.
Lica angažovana na privremenim i povremenim poslovima i po ugovoru o delu
Što se tiče lica koja rade van radnog odnosa, poslodavac nije obavezan da im obezbedi topli obrok i regres po zakonu, ali može ugovoriti ovo pravo sa izvršiocem posla. Dakle, samo oni koji su zaposleni imaju pravo na naknadu troškova o kojima pišemo u ovom tekstu. Zakon o radu radno angažovane na privremenim i povremenim poslovima i po ugovoru o delu, ne prepoznaje kao zaposlene, pa oni nemaju prava iz radnog odnosa. Prema Zakonu o radu zaposleni je fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca čiji se radni odnos zasniva ugovorom o radu. Poslodavci koji angažuju radnike preko ugovora van radnog odnosa nemaju zakonsku obavezu da tim licima isplaćuju nadoknadu za ishranu na radu. Naravno, nema ni naknade za regres za godišnji odmor, s obzirom da lica koja obavljaju poslove na osnovu ugovora van radnog odnosa nemaju zakonsko pravo na plaćeni godišnji odmor.
Naknade za topli obrok i za regres spadaju u zaradu
Zakonom o radu propisano je da se naknada troškova za ishranu u toku rada (topli obrok) i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, smatraju zaradom. Ovo znači da kad god zakonske odredbe pominju zaradu, one u taj iznos uključuju i naknadu za topli obrok i za regres. Tako i kod naknade zarade, gde se za osnovicu za obračun naknade zarade uzima prosečna zarada u periodu od prethodnih 12 meseci, tada u ovaj pojam zarade ulaze i naknada za topli obrok i regres. Prema tome, kad god zakon obavezuje poslodavca da plati naknadu zarade-tokom godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, bolovanja itd, on ga obavezuje da tu naknadu plati u procentu od prosečne zarade iz poslednjih 12 meseci. Ta zarada uključuje i topli obrok i regres. Ove naknade, kao sastavni deo zarade, podležu obavezi plaćanja poreza i doprinosa i moraju biti iskazane u obračunskoj listi za sve zaposlene.
Visina naknade za topli obrok i za regres
Zakonski i podzakonski propisi u Republici Srbiji ne uređuju pitanje visine nakande troškova ishrane u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Utvrđena je obaveza poslodavca da obračuna i isplati navedene troškove zaposlenom. Međutim, bliže uređivanje ovog prava i koliki je iznos naknade troškova koji se plaća – uređivanje svih ovih pitanja praktično je u potpunosti prepušteno poslodavcu. Prema tome, Zakon upućuje poslodavca da sve u vezi visine nakande za topli obrok i za regres za godišnji odmor uredi opštim aktom ili ugovorom o radu.
Pri tom, zakon ne propisuje, niti ograničava pravo na naknadu troškova na određeni minimium ili maksimum i poslodavci treba da utvrde uslove, način isplate i visinu toplog obroka i regresa svojim opštim aktom (kolektivnim ugovorom ili pravilinikom o radu) ili ugovorom o radu sa svakim zaposlenim. To praktično znači da nema smetnji da poslodavac utvrdi visinu naknade za „topli obrok“ i regres prema svojim finansijskim mogućnostima. Nema, dakle, minimalnog iznosa koji mora da isplati. Ipak, regulišući isplatu ovih troškova, poslodavac mora da ispoštuje važan uslov: da ta regulativa bude jedinstvena za sve zaposlene i iskazana u nominalnom iznosu u obračunskim listama.
Dakle, za razliku od naknade nekih drugih troškova, kao što su na primer troškovi prevoza, Zakon o radu ne sadrži niti jednu smernicu o visini same naknade za ishranu na radu. Opšim aktom i ugovorom o radu poslodavci regulišu visinu toplog obroka, koji ume da bude i simboličan iznos koji je tu samo da ispunjava zakonsku formu. Ovu praksu zaista treba izbegavati i plaćati naknadu u iznosu koji je neophodan za jedan pristojan obrok. Mizerni iznosi vređaju dostojanstvo zaposlenih lica i zapravo predstavljaju izrugivanje zakonskim odredbama o pravu na naknadu troškova ishrane tokom rada. Bez obzira na nedostatak definicije minimalnig iznosa, poslodavac koji nije obezbedio ishranu u toku rada, dužan je da zaposlenom isplati nadoknadu za topli obrok, a ta nadoknada svakako ne može biti manja od iznosa koji bi poslodavac plaćao za svakog zaposlenog, u slučaju da ishranu obezbeđuje.
Za potpuno neisplaćivanje toplog obroka zaposlenima poslodavac se može teretiti prekršajno, a zaprećena kazna iznosi od 400.000 do 1.000.000 dinara.
Da li je naknada za topli obrok i regres uključena u minimalnu zaradu?
U poslednje vreme aktuelna je tema da li zaposleni koji primaju minimalnu zaradu, imaju pravo na isplatu naknade za topli obrok i na regres. S obzirom da su zakonske odredbe po ovom pitanju veoma jasne, potrebno je zauzeti stav po ovo pitanju.
Da bismo se osvrnuli na ovu aktuelnu temu, najpre treba precizirati pojmove zarade, pa potom minimalne zarade. Prvo, kada je reč o samoj zaradi, zakon precizira da se ista sastoji od:
-zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu (osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade)
-zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i
-drugih primanja, a prema opštem aktu kod poslodavca i prema ugovoru o radu
Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu.
Kada je reč o minimalnoj zaradi, ona po Zakonu o radu predstavalja izuzetak i nikako ne može biti pravilo. Minimalna zarada za standardni radni učinak i puno radno vreme izuzetak je čije je uvođenje dozvoljeno pod propisanim uslovima i koje je ograničenog trajanja. Minimalna zarada određuje se na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa ovim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade. Potom slede veoma važne zakonske odredbe, koje jasno daju odgovor na pitanje da li topli obrok i regres uopšte mogu da budu uključeni u minimalnu zaradu.
Naime, zakon dalje propisuje sedeće:
Zaposleni koji prima minimalnu zaradu, ima pravo na uvećanu zaradu iz člana 108. ovog zakona (radi se o uvećanju za rad na dan praznika koji je neradni dan, za rad noću, za prekovremeni rad), pravo na naknadu troškova i druga primanja koja se smatraju zaradom u skladu sa zakonom. Osnovica za obračun ovako određene uvećane zarade je minimalna zarada zaposlenog.
Shodno gore navedenom, jasno je da topli obrok i regres ne mogu biti ukalkulisani u minimalnu zaradu, odnosno zaposleni koji primaju minimalnu zaradu imaju pravo i na isplatu toplog obroka i regresa pored iznosa koji pokriva minimalac. Ovaj zaključak se sam nameće: zakon decidno propisuje da zaposleni koji prima minimalnu zaradu ima pravo i na naknadu troškova, gde po zakonu spadaju i naknada troškova za ishranu u toku rada, kao i naknada troškova regresa za godišnji odmor. To znači da se ti troškovi dodaju na iznos minimalne zarade, koji je utvrđen u skladu sa zakonom.
