Postoje poslodavci koji rade svaki dan. Najčešće je reč o uslužnim delatnostima – recimo prodaja robe široke potrošnje, restorani, kiosci. Kod takvih pravnih lica i preduzetnika se radi i subotom i nedeljom. Često poslodavci u takvim situacijama postavljaju pitanje: mogu li ipak da organizuju svakodnevni rad uz manji broj časova dnevnog rada, naročito ako tako nešto jeste prihvatljivo i za samog zaposlenog.
Kako bismo odgovorili na ovo pitanje, najpre ćemo se pozabaviti odredbama Zakona o radu koje uređuju radno vreme.
1. Zakonski pojam radnog vremena
Radno vreme definisano je domaćim Zakonom o radu kao „vremenski period u kome je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca, na mestu gde se poslovi obavljaju, u skladu sa zakonom“.
Zakon precizira da se radnim vremenom ne smatra vreme u kome je zaposleni pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja poslove ako se ukaže takva potreba, pri čemu se zaposleni ne nalazi na mestu gde se njegovi poslovi obavljaju. Dakle zakon dopušta mogućnost da poslodavac i zaposleni ugovore takozvanu pripravnost zaposlenog, koja se ne računa u redovno radno vreme, jer zaposleni nije na radnom mestu i ne obavlja svoje radne zadatke, ali tokom vremena pripravnosti može biti pozvan od strane poslodavca da izvrši određene poslove, ako se za tim ukaže potreba. Naravno, vreme koje zaposleni u toku pripravnosti provede u obavljanju poslova po pozivu poslodavca smatra se radnim vremenom. Premda vreme provedeno u pripravnosti nije radno vreme, zaposleni za tu svoju pripravnost mora da bude plaćen. Vreme pripravnosti i visina naknade za istu uređuje se zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu.
U delu Zakona o radu koji određuje radno vreme propisano je da se zaposleni i poslodavac mogu sporazumeti da tokom radnog vremena zaposleni poslove obavlja van prostorija poslodavca (od kuće). Time zapravo zakonodavac naglašava da se rad od kuće takođe smatra radom i da vreme koje se u svom stanu provede radeći za poslodavca jeste radno vreme.
2. Koliko je zaposleni dužan da radi?
Puno radno vreme zaposlenog iznosi 40 časova nedeljno, osim ako zakonom nije drukčije određeno, a opštim aktom kod poslodavca može da se utvrdi da puno radno vreme bude kraće od 40 časova nedeljno, ali ne kraće od 36 časova nedeljno, pri čemu zaposleni ostvaruje sva prava iz radnog odnosa kao zaposleni čije je puno radno vreme 40 časova nedeljno.
Nepuno radno vreme postoji uvek kada se sa zaposlenim ugovori radno vreme kraće od punog radnog vremena. To znači da ako je kod poslodavca puno radno vreme 40 časova nedeljno, onda je svaki rad kraći od tog rad sa nepunim radnim vremenom. Ako je npr kod poslodavca puno radno vreme utvrđeno u trajanju od 36 časova nedeljno, što kao što smo videli jeste moguće, onda je rad kraći od 36 časova nedeljno nepuno radno vreme.
Zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom ima pravo da zasnuje radni odnos i kod drugog poslodavca te da na taj način ostvari puno radno vreme. Rad kod više poslodavaca na opisani način postiže se zaključivanjem ugovora o radu sa svakim od poslodavaca navodeći u ugovorima o radu obim radnog vremena (u ovom slučaju nepuno), što predstavlja obavezan element ugovora o radu.
3. Kraće radno vreme kod naročito teških i po zdravlje opasnih poslova
Zaposlenom koji radi na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim poslovima, utvrđenim zakonom ili opštim aktom, na kojima i pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu postoji povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog – skraćuje se radno vreme srazmerno štetnom dejstvu uslova rada na zdravlje i radnu sposobnost zaposlenog, a najviše 10 časova nedeljno. Zakon ove poslove naziva poslovima sa povećanim rizikom, a radno vreme na tim poslovima naziva skraćenim radnim vremenom. Zapravo, nije reč o skraćenju rada, već pošto su u pitanju izrazito zahtevni poslovi, štetni po zdravlje zaposlenog, puno radno vreme nije minimum 36-40 časova, kao kod „običnih“ radnih mesta, već se skraćuje. Najviše se može skratiti za 10 časova nedeljno, pa redovno radno vreme kod ovakvih radnih mesta može da bude i svega 30 časova. Ipak, i dalje će se smatrati punim radnim vremenom i povlači ostvarivanje svih prava kao da je reč o radu od 40 časova nedeljno. Zakonska odredba glasi: Zaposleni koji radi skraćeno radno vreme ima sva prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim radnim vremenom.
Prema poslednjim zakonskim izmenama, sada je unapred precizirano za određene poslove da se moraju smatrati poslovima sa povećanim rizikom, a to su: rad na visini, rad u dubini, radno mesto na upravljanju vozlima i unutrašnjem transportu (viljuškari, dizalice, transporteri, građevinske i poljoprivredne mašine). Naravno, aktom o proceni rizika određuju se i drugi takvi poslovi, koji se smatraju naročito opasnim. Kod drugih takvih poslova skraćeno radno vreme utvrđuje se samo na osnovu prethodno obavljene stručne analize, koja se prethodno sprovodi u skladu sa propisima iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu i na osnovu nje izrađuje akt o proceni rizika. Citiranom stručnom analizom i aktom o proceni rizika nadležni organ utvrđuje da se neki posao ima smatrati teškim, napornim i za zdravlje štetnim, da na tom poslu i pored mera zaštite na radu postoji povećano štetno dejstvo uslova rada na zdravlje zaposlenog, te da iz tog razloga radno vreme zaposlenih na tim poslovima mora biti kraće od zakonom određenog. Precizno se utvrđuje koji su to rizici po zdravlje i koje mere bezbednosti se moraju sprovesti. Takođe, u slučaju ponovnog utvrđivanja punog radnog vremena na poslovima na kojima je prethodno utvrđeno skraćeno radno vreme, poslodavac ne može ponovo da utvrdi puno radno vreme bez prethodno obavljene stručne analize nadležnog organa.
Zbog štetnosti dugotrajnog izlaganja uslovima rada, na poslovima na kojima je uvedeno skraćeno radno vreme izričito je zabranjena preraspodela radnog vremena. Poslodavac ne može zaposlenom koji radi skraćeno radno vreme, da odredi da u jednom periodu u toku godine radi duže, a u drugom kraće, zbog povišenog štetnog dejstva uslova radnog mesta na zdravlje zaposlenog. Iz istih razloga zakonodavac zabranjuje da se zaposlenom koji radi na poslovima na kojima je uvedeno skraćeno radno vreme odredi prekovremeni rad na tim poslovima, osim u slučajevima određenim zakonom.
4. Poslodavac utvrđuje raspored radnog vremena uz ograničenja
Prema Zakonu o radu raspored radnog vremena u okviru radne nedelje utvrđuje poslodavac. Zakon kaže da „po pravilu“ radna nedelja traje pet radnih dana, a radni dan osam časova, S obzirom na citiranu zakonsku odredbu, ostavljena je mogućnost da poslodavac pitanje radne nedelje utvrdi drugačije od onog koje je „po pravilu“. Posebno je naglašeno da poslodavac kod koga se rad obavlja u smenama, noću ili kad priroda posla i organizacija rada to zahteva – radnu nedelju i raspored radnog vremena može da organizuje na drugi način.
Poslodavac je dužan da obavesti zaposlene o rasporedu i promeni rasporeda radnog vremena najmanje pet dana unapred, osim u slučaju uvođenja prekovremenog rada. Izuzetno poslodavac može da obavesti zaposlene o rasporedu i promeni rasporeda radnog vremena u kraćem roku od pet dana, ali ne kraćem od 48 časova unapred u slučaju potrebe posla usled nastupanja nepredviđenih okolnosti.
Kod poslodavca kod koga je rad organizovan u smenama ili to zahteva organizacija rada, puno ili nepuno radno vreme zaposlenog ne mora biti raspoređeno jednako po radnim nedeljama, već se utvrđuje kao prosečno nedeljno radno vreme na mesečnom nivou. U tom slučaju zaposleni može da radi najduže 12 časova dnevno, odnosno 48 časova nedeljno uključujući i prekovremeni rad.
5. Ograničenja u raspoređivanju radnog vremena – ne može biti svakodnevnog rada!
Naravno, poslodavac nema potpunu slobodu da radno vreme rasporedi isključivo kako želi i kako bi organizaciji posla trebalo, jer postoje ograničenja-mora se poštovati vreme odmora, kako na dnevnim, tako i na nedeljnom nivou.
Tako se zaposlenom prilikom pravljenja rasporeda rada mora obezbediti dnevni odmor-odmor između dva radna dana, u trajanju od najmanje 12 sati (ako postoji preraspodela radnog vremena onda minimum 11 časova).
Takođe, zaposleni ima pravo na nedeljni odmor u trajanju od najmanje 24 časa neprekidno kojem se dodaje vreme navedenog dnevnog odmora, ako zakonom nije drukčije određeno.
Ukoliko se poštuju navedena ograničenja, ona praktično znače da zaposleni mora da ima pauzu između dva radna dana od bar 12 sati, kao i minimum jedan dan u nedelji kada je slobodan.
Dakle, ne može se raspored radnog vremena napraviti tako da se radi svaki dan, a poslodavac ima slobodu da u svemu ostalom sam definiše raspored radnog vremena zaposlenog.
