Ugovor o radu je akt kojim se zasniva radni odnos između poslodavca i zaposlenog. Reč je o sporazumu između zaposlenog i poslodavca koji se smatra zaključenim kada ga potpišu obe ugovorne strane, a kojim se saglašavaju o zasnivanju radnog odnosa, te o osnovnim pravima i obavezama i poslodavca i zaposlenog.
Kako bi ugovor o radu bio punovažan, potrebno je da ga zaključe poslodavac i zaposleni pre stupanja na rad zaposlenog i da bude u pisanoj formi. U ime i za račun poslodavca ugovor o radu zaključuju nadležni organ kod poslodavca, odnosno lice koje je utvrđeno zakonom ili opštim aktom poslodavca ili lice koje oni ovlaste.
Ugovor o radu zaključuje se obavezno pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanoj formi i to u najmanje tri primerka od kojih se jedan obavezno predaje zaposlenom, a dva zadržava poslodavac. Poslodavac je obavezan da primerak ugovora o radu ili njegovu kopiju drži u sedištu ili drugoj poslovnoj prostoriji poslodavca ili na drugom mestu, u zavisnosti od toga gde zaposleni radi.
Koji su osnovni elementi ugovora o radu i u čemu se razlikuje od ugovora o radnom angažovanju van radnog odnosa?
Kada se potpisuje ugovor o radu, a kada druge vrste ugovora o radnom angažovanju
Ukoliko se radi o drugim oblicima radnog angažovanja, a što su rad po ugovoru o delu, dopunski rad, ili pak privremeni i povremeni poslovi, tada se ne zaključuje ugovor o radu, već druga vrsta ugovora.
Odabrati odgovarajući ugovor je veoma bitna stvar jer je razlika u obimu prava koji ima zaposleni u odnosu na ostale radno angažovane, poprilično velika. Samo kod ugovora o radu, zaposleni ima najširi obim prava a to znači:
- pravo na odgovarajuću zaradu, sa garantovanim pravom na minimalnu zaradu
- pravo na plaćeni godišnji odmor, gde najmanje 20 radnih dana tokom kalendarske godine zaposleni ima pravo da ne radi, ne dolazi na posao, a da mu se za te dane plaća naknada pune zarade;
- pravo na plaćeno bolovanje, gde zaposleni ima pravo da ne dolazi na posao ako je za to sprečen zbog bolesti, o čemu ocenu donosi lekar ili lekarska komisija Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, a za to vreme mu se plaća odgovarajuća naknada zarade, u skladu sa zakonom
- pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad, te za rad na dan državnog i verskog praznika
- pravo na uvećanu zaradu za rad noću, ako rad noću nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade;
- pravo na topli obrok i regres
- pravo na nakadu putnih troškova, …i tako dalje…
Prema tome, zaposlenom se zakonom garantuje niz prava koja obavezno ima, bez obzira na to da li su uneta u ugovor o radu. S druge strane, lica angažovana po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, ugovoru o delu, ugovoru o dopunskom radu ili bilo kom drugom ugovoru po osnovu kojeg se plaća odgovarajuća naknada, mogu neka od tih prava da se ugovore, ali ako nisu uneta u sam ugovor, ne podrazumevaju se i tada se ista ne ostvaruju.
Šta sve ugovor o radu mora da sadrži
Radni odnos sa svojom ekonomsko-socijalnom komponentom ima široku društvenu važnost i značaj. Zbog svog značaja on se ne može prosto prepustiti autonomiji volje ugovornih strana, odnosno ne predstavlja prost sporazum o ekonomskoj saradnji koji se isključivo tiče interesa zaposlenog i poslodavca. Radni odnos često je jedini izvor prihoda mnogih porodica. Usled toga država svojim zakonodavstvom mora delom da uredi radni odnos, odnosno sadržina ugovora o radu i radnog odnosa ne može da se prepusti potpunoj slobodi ugovoranja, naročito jer je poslodavac uglavnom ekonomski dominantnija strana. Nedostatak zakonskih odredbi o radnom odnosu bi u mnogim slučajevima pretvorio ugovor o radu u diktiranje uslova od strane poslodavca, na koje bi zaposleni morao da pristane. Upravo da bi se to sprečilo, Zakon obaveznim elementima ugovora o radu i minimumom propisanih prava radnika na neki način štiti zaposlenog od samovolje poslodavca i zbog toga je jako važno da se u pravnom sistemu dosledno primenjuju zakonske odredbe iz oblasti radnog prava. U interesu je i poslodavca da je zaposleni zadovoljan na svom radnom mestu i da oseća da poslodavac poštuje sva njegova zakonom garantovana prava.
U tom smislu, Zakon o radu propisuje obavezne elemente koje svaki ugovor o radu mora da sadrži. Zakonom je određeno koja pitanja između poslodavca i zaposlenog moraju da budu definisana. Zbog toga su predviđeni obavezni elementi ugovora o radu, kako bi se njihovim uključivanje u ugovor o radu dali odgovori na pitanja koja ne mogu ostati nerešena između zaposlenog i poslodavca. Ukoliko neki od obaveznih elemenata u ugovoru izostane, smatraće se da se odgovor na to nedefinisano pitanje nalazi u opštem aktu poslodavca ili u zakonu.
Tako ugovor o radu mora obavezno da sadrži sledeće:
1) naziv i sedište poslodavca;
2) lično ime zaposlenog, mesto prebivališta, odnosno boravišta zaposlenog;
3) vrstu i stepen stručne spreme, odnosno obrazovanja zaposlenog, koji su uslov za obavljanje poslova za koje se zaključuju ugovor o radu;
4) naziv i opis poslova koje zaposleni treba da obavlja;
5) mesto rada;
6) vrstu radnog odnosa, odnosno da li je zaključen na određeno ili neodređeno vreme; (ovde naglašavamo da u slučaju da u ugovoru o radu nije naveden vremenski period na koji se zaključuje ugovor, zakon je propisao da se smatra da je zasnovan radni odnos na neodređeno vreme)
7) trajanje ugovora o radu na određeno vreme i osnov za njegovo zasnivanje;
8) dan početka rada;
9) radno vreme (puno, nepuno ili skraćeno);
10) novčani iznos osnovne zarade na dan zaključenja ugovora o radu.
Pored ovih elemenata, ugovor o radu treba da sadrži još neke elemente ukoliko oni nisu utvrđeni zakonom, kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili drugim aktom poslodavca i onda se ugovorom o radu mora naznačiti akt u kom su ta prava utvrđena u momentu zaključenja ugovora. Shodno navedenom, kada je reč o poslodavcima kod kojih je potpisan kolektivni ugovor sa zaposlenima, odnosno koji imaju donet pravilnik o radu ili drugi opšti akt poslodavca koji uređuje prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, ugovor o radu ne mora da sadrži sledeće:
1) elementi za utvrđivanje osnovne zarade, radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i druga pitanja zaposlenog;
2) rokove za isplatu zarade i drugih primanja na koja zaposleni ima pravo;
3) trajanje dnevnog i nedeljnog radnog vremena.
Ako su navedena 3 pitanja uređena opštim aktom poslodavca ugovor o radu ne mora da ih uređuje, ali mora da naznači koji akt sadrži odgovore na tražena pitanja, odnosno da odredi opšti akt kojim su ta prava utvrđena u momentu zaključenja ugovora o radu. Ako nema opšteg akta kod poslodavca, te se sva prava i obaveze uređuju isključivo zakonom i ugovorom o radu, onda ugovor o radu mora da sadrži i ovde pobrojana tri elementa.
