Kako biste sebe opisali u poslu, upitala sam kandidata. Nisam nekoliko godina radila selekciju i zaista sam se iznenadila da ljudi još uvek misle da je preporučljivo da ponosno izjave da su perfekcionisti.
Svaka čast na iskrenosti, ukoliko je to istina, ali nije baš stvar za reklamu, želela sam da kažem ali on-line intervju nije delovao kao pravi momenat za to.
Zapravo, u današnje vreme cvetanja samopromocije, i dalje će neko s ponosom reći, a posebno na intervjuu za posao ili na samom poslu: “ja sam perfekcionista”, čak iako to nije slučaj, jer postoji pogrešno uverenje da je biti perfekcionista osobina koju poslodavci i timovi žele.
Vreme je da raskrinkamo perfekcionizam, jer eksperti iz psihologije i iz biznisa, već dugo upozoravaju da je savršenstvo veoma nesavršeno. Ukoliko ste zaista perfekcionisti, hajde da to identifikujemo i vidimo šta možemo da uradimo da i vama i vašim kolegama bude bolje, a da rezultati ne trpe?
Kako da znam da sam zaista perfekcionista?
Da li vam se desilo da radite, manje – više redovan, izveštaj ili prezentaciju, i nikako da završite, jer uvek imate nešto da dodate, ispravite, popravite? Na kraju bukvalno u poslednjem momentu pritiskate taster “send”, i dalje se pitajući da li je trebalo i treći put da iščitate izveštaj. A novi posao se nagomilao, kolege ili nadređeni nisu baš zadovoljni, a vi ste, je li – dali sve od sebe!
Težite tome da postignete “savršen” rezultat u svemu, svaku sitnicu sređujete i proveravate u beskraj, odluke zbog straha od rizika sporo donosite a drugima uglavnom nalazite mane. U nekom momentu bićete iscrpljeni, izmoreni, sagorećete ili nećete ni završiti posao, zato što ćete se saplitati o kvalitet koji je dobar, ali nije – savršen.
Ponašaćete se kao student koji poništava ocenu jer nije desetka, i u tom silnom poništavanju, ili od straha od izlaska na ispit ukoliko nije sve perfektno savladao – fakultet neće ni završiti. Mnogi kažu da samo ako stremimo savršenstvu možemo postići velike stvari. Za neke ljude ili neke naše prioritete, to se opokazuje kao istinito, mada se malo govori o ceni koja se za to plaća. Nekada je vredno cene, nesumnjivo. Ali da li baš toliko često?
Zašto je težnja ka savršenstvu nesavršena?
Čuli ste za čuvenu maksimu: ciljaj u Mesec, čak i ukoliko ne uspeš, tvoja strela će završiti među zvezdama. Ne, nije problem što je ova rečenica pomalo nelogična, jasna nam je njena namera: veliki snovi, visoki ciljevi i visoki standardi donose sjajne rezultate. I tu ima istine. Ali šta ako nas perfekcionizam toliko parališe, šta ako nam ništa nije dovoljno dobro, da tako zamrznuti ni ne lansiramo našu raketu? Ili je lansiramo, pa čak i uspemo, ali u međuvremenu pokvarimo sve odnose, uništimo svoje zdravlje i sreću, pa nas rezultat više toliko ni ne raduje?
Šta ako izgubimo vreme i energiju glancajući svaki email i svaki dokument koji nije neophodno da budu savršeni, već dobri, jasni i pravovremeni?
Šta ako nas zbog toga kolege čekaju, rezultati kasne a mi ležemo u krevet iscrpljeni i istrošeni iz noći u noć? Šta ako je naša težnja ka savršenstvu produkt straha a ne strasti ili profesionalnosti?
Možda treba da biramo kada ćemo da ciljamo najviše što možemo, sa svim što nam je na raspolaganju? U međuvremenu, hajde da se trudimo da jednostavno radimo dobro i efikasno, kreiramo progres, čak i ukoliko nije savršen. Zašto?
Pefekcionizam nije isto što i težnja da damo najbolje od sebe. Uostalom, nismo ni mi uvek isti i naše “najbolje” se razlikuje od situacije do situacije, naših drugih obaveza, vemena koje imamo na raspolaganju za različite poslovne i životne zadatke, neizvesnosti koja je imanentna svetu u kojem živimo i saradnje sa ljudima sa kojima radimo. Ipak, najvažnije, naša težnja savršenstvu zavisi pre svega – od naših prioriteta. Mastin Kipp kaže da je perfekcionizam ubica snova i dodaje da je to je samo strah maskiran u “dajem sve od sebe”. Zato i treba birati bitke za približavanje tom idealu.
U svojoj slavnoj knjizi “Darovi nesavršenosti” Brene Braun kaže da je perfekcionizam uverenje da će nam savršenstvo pomoći da minimizujemo ili izbegnemo bol okrivljavanja, osuđivanja i sramote. Ona kaže da je to preteški štit koji nosamo okolo misleći da ćemo se sačuvati, a zapravo nas sprečava da poletimo.
Iako su visoki standardi i ciljevi izuzetno važni za motivaciiju, oni, ako su postavljeni previsoko, i posebno ukoliko nam je to manir, dakle, ukoliko neselektivno postavljamo visoke ciljeve, mogu biti i zamka. Perfekcionisti imaju problem da odrede te prioritete, da ograniče vreme u kojem posao treba biti završen. Teško im je da prihvate da neke, manje bitne zadatke mogu da urade, samo “dovoljno dobro” a da neke mogu i treba da – delegiraju.
Uzaludno iscrpljivanje i stres često na duže staze i ne može da rezultira čak ni dovoljno dobrim rezultatom, a “glancajući” svaki detalj do savršenstva perfekcionista može da izgubi iz vida cilj. Pre toga je već i saradnike i nadređenog doveo do stresa.
Da li je perfekcionista efikasan?
Zapravo, verovatno često nije. Kao primer perfekcioniste se često pominje Stiv Džobs, ali niti je rezultat uvek tako sjajan, niti je Džobs proživeo život koji bi, iako je velika inspiracija, mnogi od nas želeli da žive.
Ne može sve da funkcioniše savršeno, i perfekcionista će često u životu i poslu poništiti nešto dobro, radi mitskog savršenstva koje neće postići. Posvećenost detalju i najviši standardi su za divljenje, ali šta ako nas takav neselektivan stav košta progresa i duševnog mira? Šta ako ne pravimo korake unapred, jer sve što probamo nam nije dovoljno dobro. A jedini način da uspemo jeste da počnemo i napredujemo, makar i malim koracima. Da biramo progres umesto savršenstva.
Jedan od mojih nadređenih bila je divna, pametna žena, istinski posvećena ozbiljnom poslu koji joj je poveren. Bila je i jedan od menadžera pod kojim sam najmanje postigla i ja lično, i organizacija, jer je toliko stremila savršenstvu, da je često propuštala da deluje pravovremeno, iscrpljivala je i sebe i tim, a i tim se vremenom desetkovao. Ona nije bila od perfekcionista koji ne umeju da prime kritiku, naprotiv, ali je svaku kritiku ili informaciju iz ma kog izvora dolazila, uzimala sa jednakom pažnjom. Posvećena i inteligentna ipak nikuda nije stizala, jer je gubila san pokušavajući da shvati i ono što je nerazumno i nijednim dokazom potkrepljeno, u strahu da nešto ne propusti.
Šta još perfekcionisti ne umeju?
Često ne umeju da ne iritiraju saradnike. Perfekcionisti svojim nepostavljanjem jasnih prioriteta, neumešnošću da odvoje bitno od nebitnog i odlaganjem zaista mogu loše da utiču na dinamiku tima.
Ne umeju da neguju sebe niti druge, niti da imaju realistična očekivanja. Perfekcionisti su majstori samokritike, a to često nije ni produktivan ni srećan privatni ni poslovni život. BBC Future u nekoliko tekstova prepoznaje problem perfekcionizma i upozorava da nas perfekcionizam tera u kritizerstvo, uvek sebe a često i drugih, do nivoa gde smo u stanju da vidimo samo greške, nesavršenosti, probleme. Iako je uočavanje nedostataka i posvećenost usavršavanju postojećeg ključ progresa, negativan stav i sporost perfekcionizima zapravo često nas sprečavaju da budemo efikasni.
U jednom tekstu, ovaj portal upozorava da u svojoj studiji psiholozi Emily Kleszewski i Kathleen Otto sa nemačkog Philipps univerziteta tvrde da ukoliko ljudi mogu da biraju da rade sa neperfekcionistom ili perfekcionistom, gotovo uvek će izbrati osobu koja ima realistična očekivanja od sebe i od drugih.
Perfekcionisti ne umeju da poštuju rokove. Beskrajno odlažu i gube ne samo svoje i tuđe vreme već i moć savršenog tajminga, odnosno korišćenje pravog momenta za određeni posao.
Ne umeju da se opuste. Ukoliko se ne opustimo i ne odmorimo, nećemo biti u stanju da damo svoje najbolje ja.
U vezi sa prethodnim: ne umeju da čuvaju svoje mentalno zdravlje. Perfekcionizam je jedan od prediktora depresije i nekih drugih psihičkih problema.
Dakle, suštinski, većina perfekcionista zapravo ne umeju da zauzdaju svoj strah od neuspeha. Vezuju svoj identitet za postignuće i u strahu da, ukoliko rezultat nije savršen ni oni neće imati spoljašnju potvrdu svoje vrednosti, perfekcionisti muče i sebe i druge. Uglavnom nisu efikasni a ni zabavni ni sebi ni drugima, umesto poštovanja izazivaju mrzovolju i sumnju. A to je tužan način postojanja, posebno kada je perfekcionizam zapravo neosvešćen način maltretiranja sebe.
