Rešavanje problema, kritičko mišljenje, inovacija i kreativnost su u izveštaju američkog Udruženja za HRM kao klaster bile u samom vrhu nedostajućih veština u američkoj radnoj snazi. Da li je bolja situacija u našem regionu, ili možda za mojim ili Vašim radnim stolom? Ovaj tekst će se dotaći kompetencije kritičkog mišljenja i dobra vest je, da iako je jednim delom urođena, ova sposobnost je i veština koja se može, svesnim trudom, poboljšati.
Sećate li se teorije o desetom čoveku iz filma Svetski rat Z, o globalnom napadu zombija na čovečanstvo? U ovom filmu iz 2013. godine, zombi pandemija se širi svetom i u jednom trenutku saznajemo da su jedine zemlje koje nisu zaražene Severna Koreja i Izrael. Sa iskustvom koje sad imamo u vezi sa ograničenjem kretanja u vreme pandemije, jasno je zašto baš Severna Koreja. Ali, zašto i kako je Izrael (u filmu, naravno) bio spreman za zombi apokalipsu?
Deseti čovek
Ovo se pitao i lik kojeg je tumačio Bred Pit i evo kako mu je fikcionalni pripadnik Mosada objasnio u čemu je stvar:
“Deseti čovek. Ako nas devet posmatra iste informacije i dolazi do istog zaključka, dužnost desetog čoveka je da se ne složi. Deseti čovek mora da razmišlja pretpostavljajući da je svih devetoro pogrešilo, čak i ukoliko to deluje potpuno neverovatno.”
Deseti čovek je dakle razmatrao čak i najmanje verovatne opcije. U opisu posla mu je da nipošto ne podleže “očiglednom”, kao ni pritisku grupe, i na kraju, sa dovoljno argumentovanih informacija, ubedio je prvo svoju jedinicu, a potom i državni vrh da je moguće da je u pitanju zombi pandemija i da zemlja mora da se spremi za odbranu.
U redu, ovo je film, ali šta nas ovaj film o zombi apokalipsi uči o kritičkom mišljenju u organizaciji? “Deseti čovek” je mogao da uoči šta se dešava, pre svega, što je u sistemu kritičko mišljenje bilo prepoznato i podržano kao krucijalno. Postojao je čak i protokol za kritičko mišljenje i razmatranje manje popularnih opcija.
Ne znam da li nešto iole slično postoji u izraelskim obaveštajnim službama, a i ukoliko postoji, mašta pisca je najverovatnije simplifikovala tu praksu. Međutim, suština je tu: u organizacijama, kao i u ličnom životu, kritičko razmišljanje je od ključne važnosti.
Zlatni prsten
Živimo i radimo u vremenu kada nije teško doći do različitih podataka, ali je ponekad izazov proceniti njihovu verodostojnost i izvor, još teže je objektivno ih interpretirati i izvesti prave zaključke. I dok se borimo sa spoljnim šumom, ponekad nismo svesni da su prepreke takođe u nama samima. Koliko često uopšte evaluiramo sopstvene zaključke?
Bila sam u prilici da biram junior saradnika, i nakon pažljivo osmišljenog testa simulacije i dva kruga intervjua, izdvojili su se devojka i mladić. Oboje su bili odlični, ali on je po ključnim kriterijumima za poziciju bio bolji. Ipak, ja sam želela da izaberem devojku. Zašto? Zato što je momak nosio uočljiv zlatni prsten. Nije bilo nikakvog drugog razloga osim što mi nije bilo simpatično da muškarci nose prstenje, ukoliko nije burma. Može narukvica, može minđuša ali veliki prsten – ne. Osvestila sam šta mi smeta, shvatila koliko je to besmisleno u poslovnom okruženju u kom bi kandidat radio, i izabrala njega. Pokazao se odličnim u tom poslu. Ali, upitala sam se, koliko puta se možda desilo da svoju pristrasnost nisam prepoznala. Čemu služi pažljivo pripremljen proces selekcije, utrošen trud i vreme svih nas, ukoliko bih konačnu odluku donela na osnovu toliko nebitnog detalja?
Kritičko razmišljanje nije samo umeće da primetimo grešku u razmišljanjima drugih. Nije dovoljno da poznajemo materiju. Dobro razmišljamo ako uspemo da razmišljamo i o sopstvenoj percepciji i procesu razmišljanja, ako poznajemo logičke procese, svoje pristrasnosti i podložnost određenim predrasudama.
Automatski pilot
Ljudi su kompleksna bića i kritičko mišljenje nije dovoljno: neophodno je da uzmemo u obzir i druge aspekte, pa i intuiciju i osećanja, u radu sa drugim ljudima. Ali, ukoliko se svesno trudimo da preispitamo svoj proces razmišljanja i ohrabrimo kritičko mišljenje kod svojih kolega u timu i organizaciji, odluke koje donosimo će biti bolje. Osvešćujući greške u razmišljanju, logički povezujemo činjenice, pravilnije prosuđujemo i bolje uočavamo prednosti i nedostatke procesa, proizvoda, strategija, stavova. Ali kritičko mišljenje nam daje mogućnost i da gradimo zdraviju kompanijsku kulturu. Bez nesvesnih predrasuda i pristrasnosti, bolje komuniciramo, gradimo empatičnije odnose, lakše prepoznajemo talente i stičemo poverenje zaposlenih.
Svi u glavi imamo automatskog pilota koji nam pomaže da se snađemo u moru informacija, drugačije ne bismo ni mogli da živimo i osmišljavamo svet oko sebe. Ali, važno je da ga što češće budemo svesni u situacijama kada je potreban naš sud o nečemu. Postoji razlog zašto nam je dato da razmišljamo u obrascima, da generalizujemo, ali ako vežbamo mogućnost da sagledamo problem iz više perspektiva, da postavljamo i drugima i sebi prava pitanja, kritičko mišljenje će nam pomoći da uklonimo istinske zamke u mišljenju koje nekada vrebaju u tim obrascima.
Kada razmišljate o promociji u okviru odeljenja, da li ste odmah isključili iz razmatranja jednu koleginicu, iako je stručna i kolegijalna. Zašto? Zato što, na primer, s obzirom na mogućnost da više o njoj saznate preko društvenih mreža, sada imate informaciju da zagovara legalizaciju marihuane, sa čime se Vi ne slažete. Ili je, po Vašem mišljenju, suviše religiozna? Ne smatram da postoji jednostavan odgovor kako postupiti u ovim okolnostima. U životu, pa i na poslu, kontekst je važan, i bez konteksta nema kritičkog mišljenja, kao što i racionalno mišljenje ne može opstati samo u vakumu u kojem nema emocionalne inteligencije, prilagodljivosti, komunikacije.
Gledanje u šolju
Pre nekoliko godina, bilo je prilično teško izabrati šefa ekspoziture jedne banke: činilo se da je više kandidata bilo ujednačeno dobrih kvaliteta za tu poziciju. Onda se pojavila žena koja je zablistala i kolege bankari su već počeli sa njom da razgovaraju na način koji je odavao utisak da im je drago što smo našli tako dobrog kandidata.
Ona se na kraju razgovora zahvalila na prijatnom iskustvu i rekla: “Znala sam da će ovo da prođe dobro, prijateljica mi je gledala u šolju i videla naklonost osobe na položaju”. U trenutku smo se pogledali i znali da moramo da tražimo dalje. Ne zato što je kandidatkinja volela gledanje u šolju, smatrali smo da bi bilo neracionalno proceniti je negativno zbog sitnog sujeverja. Problem je bio što kandidatkinja za poziciju koja u svom opisu ima saradnju sa velikim ili teškim klijentima, nije imala procenu da to ne treba da kaže na intervjuu za posao. Da li biste i Vi učinili isto? Ako da, da li bi Vaš razlog bio samo gledanje u šolju ili činjenica da je to podelila sa komisijom?
Da li je kritički razmislio direktor koji insistira na uvođenju skupe procedure na tržištu koje nema pravno regulisanu predmetnu oblast, samo zato što je to uspešno sproveo u svojoj domovini? Da li je inovator u pravu kad predviđa potpuno novu vrstu usluge ili je u pravu menadžment koji nema sluha za takav rizik? Ne postoji jednostavan odgovor jer je svet uvek bio kompleksno mesto, a sada se i menja sve brže. Nekada moramo da odlučujemo brzo, nekada nam je intuicija odličan prijatelj, ali ukoliko vežbamo svoj mozak da procenjuje izvore informacija, da ih proverava, da uočavamo nepravilnosti u misaonom toku, na dobrom smo putu.
Đavo nema ništa s tim
Ovo je kratak osvrt na ozbiljnu temu kritičkog mišljenja. Pri zapošljavanju novih kandidata često tražimo kompetencije kao što su analitičko ili kritično mišljenje, ali svako, pa i HR ekspert, menadžer ili izvršni direktor, podložni su različitim greškama u razmišljanju. Ukoliko bar neke od njih uspemo svesno da registrujemo, štedimo i sebi, kolegama, kandidatima, organizaciji, a i široj zajednici, mnogo truda, novca, vremena i razočaranja.
Kada svesno tražimo mane nekom zaključku, proizvodu ili usluzi, često se kaže da se igramo “đavoljeg advokata”, po praksi koju je katolička crkva uspostavila u 16. veku, kako bi bila sigurna da je kandidat za proglašenje svecem (kanonizaciju) zaista vredan toga. Izraz je opstao i opisuje osobu koja traži slabosti u određenom stavu, zato što joj je to dužnost a ne mora da nužno misli to što govori, već svojim argumentima podstiče preispitivanje i doprinosi donošenju ispravne odluke.
Meni se više dopada izraz “deseti čovek”, jer nema tu negativnu auru, pa može lakše da nas podseti koliko je važno preispitati sopstvene lenje pristrasnosti, pa zaposliti momka sa velikim prstenom.
