U prethodna dva teksta pisali smo o momentu kada zaposleni stiče pravo na korišćenje godišnjeg odmora i o tome na koliko dana odmora zaposleni ima pravo u toku jedne godine.
U ovom tekstu pišemo o tome da li poslodavac može da donese odluku o tome da zaposlenog ne pošalje na godišnji odmor, već da mu umesto toga isplati određenu sumu novca. Drugim rečima: može li se uskratiti zaposlenom pravo na godišnji odmor i može li se zaposlenom zameniti pravo na plaćeni godišnji odmor nekim drugim pravom – recimo novčanom naknadom?
I Ustavnost i nepovredivost prava na godišnji odmor
Pravo na plaćeni godišnji odmor spada u neotuđiva ustavna prava zaposlenih u Republici Srbiji. Shodno navedenom, zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor, niti mu se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom. Dakle poslodavci ne mogu da nude zaposlenom da mu se umesto godišnjeg odmora isplati novčana naknada ili da mu se ponudi kakvo drugo pravo ili privilegija umesto toga. Naravno, još manje mu se pravo na godišnji odmor može uskratiti bez bilo kakve nadoknade. Sve i kada bi zaposleni zaista želeo da mu se umesto godišnjeg odmora isplati novčana naknada, pa u tom smislu potpiše izjavu ili sporazum sa poslodavcem kojim se on odriče prava na godišnji odmor ili mu se to pravo menja nekim drugim pravom ili novčanom naknadom, takva izjava ili sporazum bili bi ništavi. Dakle – svaka izjava zaposlenog ili sporazum između zaposlenog i poslodavca, kojim se zaposleni odriče prava na godišnji odmor, uz zamenu za neko drugo pravo/privilegiju (ili čak i bez toga), protivustavna je i kao takva ne može da proizvodi pravno dejstvo.
II Izuzetak – obaveza isplate novčane naknade umesto korišćenja godišnjeg odmora
Imajući u vidu sve navedeno, može se reći da je logično pitanje: kako Zakon o radu uopšte može da predvidi isplatu novčane naknade umesto korišćenja godišnjeg odmora, ako je jedno od osnovnih pravnih načela da zakon ne može da da manje prava od Ustava? Odgovor se krije u tome da u određenim izuzetnim situacijama, zbog objektivnih okolnosti iznenadnog prestanka radnog odnosa, Zakon o radu određuje da se tada mora platiti naknada zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora.
Prema tome, jedini legalan slučaj kada se godišnji odmor može zameniti novčanom naknadom jeste ukoliko zaposleni usled prestanka radnog odnosa ne iskoristi pripadajući godišnji odmor. Poslodavac je tada dužan da mu isplati naknadu zarade i to u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. Svaki drugi vid isplate novčane naknade umesto korišćenja godišnjeg odmora, iz bilo kog drugog razloga, bilo da je uz pristanak zaposlenog ili bez toga – zakonom je zabranjen i povlači odgovornost poslodavca za prekršaj koji se novčano kažnjava.
Tačna zakonska odredba glasi: ”u slučaju prestanka radnog odnosa, poslodavac je dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. Naknada iz stava 1. ovog člana ima karakter naknade štete.“
Kao što vidimo, zakonodavac je upotrebio izraz šteta.
Sva pitanja u vezi naknade štete, kao i njenu definiciju daje Zakon o obligacionim odnosima, koji je određuje na sledeći način:„Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).“.
Kada govorimo o osnovama odgovornosti za prouzrokovanu štetu, Zakon o obligacionim odnosima propisuje da svako ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Dalje kaže, za štetu se, bez obzira na krivicu, odgovara i u drugim slučajevima predviđenim zakonom.
O naknadi materijalne štete isti zakon kaže da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, a ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno ili uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu.
Kod naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće i umesto toga vrši se isplata u novcu.
Ukoliko isključivo uzmemo u obzir definicije Zakona o obligacionim odnosima, kao sistemskog propisa koji uređuje odgovornost za naknadu štete, dolazimo do toga da krivica poslodavca ima značajnu ulogu, i da bi se poslodavac ipak mogao osloboditi od obaveze naknade ove štete (ili je srazmerno smanjiti zbog doprinosa oštećenog nastanku iste) ako je šteta posledica ponašanja zaposlenog (recimo slučaj kada sam da otkaz, ne poštuje otkazni rok, pa nema vremena da iskoristi odmor) ili bar je šteta nastala bez krivice poslodavca (primera radi, zbog dugotrajnog bolovanja zaposlenog – viša sila, gde nema ničije krivice). To automatski znači da je u svim drugim mogućim situacijama ipak prisutna odgovornost poslodavca za neiskorišćeni godišnji odmor, a koja odgovornost proizlazi iz njegovog ovlašćenja da rešenjem odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora. Ukoliko nije o tome vodio računa, a dođe do prestanka radnog odnosa, odgovoran je za isplatu novčane naknade umesto godišnjeg odmora. Međutim, ostaje pitanje kakav bi stav zauzeo sud u eventualnom postupku za naknadu štete. Kako bi se izbegli rizici drugačijeg stava suda, mnogi se poslodavci opredeljuju da u svakom slučaju neiskorišćavanja godišnjeg odmora usled prestanka radnog odnosa – plate novčanu naknadu za svaki neiskorišćeni dan odmora.
Poslodavac je dužan da isplati naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa.
III Poreski tretman naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor
Naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor se isplaćuje u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. Radi se o prosečnoj zaradi zaposlenog, a ne proseku na nivou Republike. Zakon o radu definiše da se zarada sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Pod zaradom smatra se zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade.
Pod zaradom u navedenom smislu ne smatraju se sledeća primanja: učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini; naknada troškova rada; naknada putnog troška; naknada troškova službenog putovanja; naknada troškova smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu; otpremnina; naknada troškova pogrebnih usluga u slučaju smrti člana uže porodice; naknada štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja; jubilarna nagrada i solidarna pomoć.
Nadležna ministarstva kod nas zauzela su stav da se novčana naknada koju poslodavac isplaćuje zaposlenom koji u toku radnog odnosa nije iskoristio godišnji odmor, smatra primanjem koje ima karakter zarade. U skladu sa tim, stav navedenih državnih organa je da se na predmetno primanje
obračunavaju i plaćaju porez na dohodak građana i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje po osnovu zarade, na osnovicu koju čini iznos novčane naknade.
Ovaj stav je dosta sporan iz sledećih razloga: sam Zakon o radu decidno kaže da isplata novčane naknade za neiskorišćeni godišnji odmor ima karakter naknade štete, onda je zaista teško za razumeti da organ uprave kaže da to nije tako. Ovde ne može biti reči o sporu u tumačenju, jer je zakonska odredba jezički više nego jasna – ne radi se o zaradi, ni o naknadi zarade, već o primanju koje ima karakter naknade štete. Takođe, ovo primanje se isplaćuje samo u slučaju prestanka radnog odnosa, tj. isplaćuje se licima koja u trenutku isplate nemaju status zaposlenog kod isplatioca. Prema tome, jedino logično rešenje je da navedena novčana naknada predstavlja vid naknade štete, a ne prihod, ne zaradu, te da se shodno tome na istu ne bi trebao platiti ni porez, ni doprinosi za obavezno socijalno osiguranje. Međutim – praksa je očigledno drugačija.
IV Novčane kazne za nepoštovanje zakonskih pravila o godišnjem odmoru
Naveli smo da Ustav Republike Srbije, u delu koji se odnosi na ljudska prava i slobode, garantuje pravo na plaćeni godišnji odmor. Prema tome, ovo pravo spada u neotuđiva ustavna prava zaposlenih u Republici Srbiji. U tom smislu zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor, niti mu se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom. Imajući u vidu navedeno, neophodno je dosledno poštovati odredbe Zakona o radu koje uređuju pravo na godišnji odmor.
Zakon o radu propisuje da će se novčanom kaznom od 400.000 do 1.000.000 dinara kazniti za prekršaj poslodavac sa svojstvom pravnog lica ako postupi suprotno odredbama ovog zakona koje uređuju godišnji odmor. Kazna za preduzetnika poslodavca je od 100.000 do 300.000 dinara.
