Pravo na rad zagarantovano je Ustavom Republike Srbije. Samo pravo na rad i prava iz radnog odnosa detaljnije su regulisani sistemskim Zakonom o radu, ali i drugim zakonima (Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu itd). Ustav i pomenuti zakoni utvrđuju da se pravo na rad odnosi i na osobe sa invaliditetom, odnosno da je pravo na rad univerzalno i da se isto ne može poreći osobama koja nemaju opštu zdravstvenu sposobnost. Naravno, za obavljanje određenih poslova ipak je neophodna posebna zdravstvena sposobnost i samo tada je legitimno zahtevati dokaz o njoj. Polazeći od navedenih principa, ovim tekstom pokušaćemo da ustanovimo u kojoj meri je dozvoljeno usloviti zasnivanje radnog odnosa dokazom o opštoj ili nekoj drugoj zdravstvenoj sposobnosti.
Pravo na rad osoba sa invaliditetom
Kako smo istakli, u Republici Srbiji i osobe sa invaliditetom imaju ustavno i zakonsko pravo na rad. Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom reguliše važna prava osoba sa invaliditetom u oblasti zapošljavanja i radnih odnosa. Pomenuti zakon uređuje podsticaje za zapošljavanje radi stvaranja uslova za ravnopravno uključivanje osoba sa invaliditetom na tržište rada, procenjivanje radnih sposobnosti, profesionalnu rehabilitaciju, te obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom i podsticanje zapošljavanja ovih lica. Prema ovom zakonu status osobe sa invaliditetom imaju ratni vojni invalidi, mirnodopski vojni invalidi, civilni invalid rata, lica kojima je izvršena kategorizacija i druga lica kojima je utvrđena invalidnost, u skladu sa zakonom, lica kojima je, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, utvrđena kategorija invalidnosti, odnosno preostala radna sposobnost.
Shodno ustavnosti prava na rad osoba sa invaliditetom, opšta zdravstvena sposobnost nije u Zakonu o radu (niti može biti) uslov za zasnivanje radnog odnosa u Republici Srbiji. Ovo stoga što i lica sa invaliditetom, iako ograničenih radnih sposobnosti, mogu da zasnuju radni odnos prema svojoj radnoj sposobnosti. Nema nikakvog razumnog, a ni pravnog osnova onemogućavati lica sa invaliditetom da obavljaju poslove za koje nije neophodna opšta zdravstvena sposobnost. Ranijom zakonskom odredbom po kojoj je preduslov za zasnivanje radnog odnosa bila i opšta zdravstvena sposobnost u startu su od zapošljavanja bila eliminisana mnoga lica koja mogu potpuno uspešno da obavljaju različite poslove, i pored zdravstvenih ograničenja koja trpe. U cilju sprečavanja ovakve diskriminacije, nema opšte radne sposobnosti kao uslova za zasnivanje radnog odnosa. Tako prema sadašnjem Zakonu o radu, radni odnos može da se zasnuje sa licem koje ima najmanje 15 godina života i ispunjava druge uslove za rad na određenim poslovima, utvrđene zakonom, odnosno pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova.
Obavezno zdravstveno uverenje za maloletnike
Prema samom zakonu, radni odnos sa licem mlađim od 18 godina života može da se zasnuje uz pismenu saglasnost roditelja, usvojioca ili staraoca, ako takav rad ne ugrožava njegovo zdravlje, moral i obrazovanje, odnosno ako takav rad nije zabranjen zakonom. Takođe, lice mlađe od 18 godina života može da zasnuje radni odnos samo na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa kojim se utvrđuje da je sposobno za obavljanje poslova za koje zasniva radni odnos i da takvi poslovi nisu štetni za njegovo zdravlje. Zaposleni mlađi od 18 godina života ne može da radi na poslovima:
1) na kojima se obavlja naročito težak fizički rad, rad pod zemljom, pod vodom ili na velikoj visini;
2) koji uključuju izlaganje štetnom zračenju ili sredstvima koja su otrovna, kancerogena ili koja prouzrokuju nasledna oboljenja, kao i rizik po zdravlje zbog hladnoće, toplote, buke ili vibracije;
3) koji bi, na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa, mogli štetno i sa povećanim rizikom da utiču na njegovo zdravlje i život s obzirom na njegove psihofizičke sposobnosti.
Mogućnost propisivanja lekarskog uverenja kao uslova zapošljavanja
Pomenutim pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova kod poslodavca se utvrđuju organizacioni delovi poslodavca, naziv i opis poslova, vrsta i stepen zahtevane stručne spreme, odnosno obrazovanja i drugi posebni uslovi za rad na tim poslovima, a može da se utvrdi i broj izvršilaca. Pravilnik donosi nadležni organ kod poslodavca, odnosno lice utvrđeno zakonom ili opštim aktom poslodavca. Obaveza donošenja pravilnika ne odnosi se na poslodavca koji ima 10 i manje zaposlenih.
Što se tiče punoletnih lica, od njih se ne može zahtevati nalaz nadležnog zdravstvenog organa o opštoj ili bilo kakvoj drugoj zdravstvenoj sposobnosti. To je moguće jedino ukoliko je prethodno opštim aktom poslodavca propisano da je za neko radno mesto uslov zapošljavanja postojanje određenog stepena zdravstvene sposobnosti. Ukoliko se radi o poslovima koji su naročito teški, naporni i za zdravlje štetni, obavezno je tražiti dokaz u vidu lekarskog uverenja da je lice koje namerava da se zaposli zdravstveno sposobno da obavlja takve poslove, jer bi suprotno postupanje predstavljalo ugrožavanje bezbednosti i zdravlja na radu. Tek tada je kandidat za posao dužan da priloži budućem poslodavcu dokaz o svom zdravstvenom stanju. U suprotnom, ukoliko poslodavac pre zapošljavanja nije predvideo uslov u vidu lekarskog uverenja, zahtev da se ono priloži, predstavljalo bi diskriminaciju invalidnih lica u samom postupku. Pri tom, naravno, poslodavac ne može paušalno da utvrdi uslov u pogledu opšteg zdravstvenog stanja ako to nije zaista neophodno za obavljanje nekog posla.
Primera radi, ne može poslodavac da odredi da je neka posebna zdravstvena sposobnost uslov obavljanja administrativnog posla, ili recimo pozicije IT stručnjaka, koje poslove objektivno mogu da obavljaju i lica bilo koje fizičke kondicije ili opšteg zdravstvenog stanja. U tom slučaju zahtevanje lekarskog uverenja takođe bila diskriminacija u zapošljavanju invalidnih lica. Međutim, primera radi, može da se postavi takav uslov za gore pobrojane poslove koje ne može da obavlja maloletnik jer se već po samoj prirodi tih poslova smatraju naročito teškim, štetnim i rizičnijim po zdravlje.
Ukoliko je postavljanje uslova opšte ili neke druge zdravstvene sposobnosti opravdano (sa stanovišta zahtevnosti posla), tada kandidat jeste dužan, ukoliko želi da se zaposli, da dostavi kao dokaz lekarsko uverenje. Ovo stoga jer je kandidat dužan da, prilikom zasnivanja radnog odnosa, poslodavcu dostavi isprave i druge dokaze o ispunjenosti uslova za rad na poslovima za koje zasniva radni odnos, utvrđenih pravilnikom.
Poslodavac ne može od kandidata da zahteva podatke o porodičnom, odnosno bračnom statusu i planiranju porodice, odnosno dostavljanje isprava i drugih dokaza koji nisu od neposrednog značaja za obavljanje poslova za koje zasniva radni odnos. Takav dokaz bi bio i uverenje o opštoj zdravstvenoj sposobnosti. Potvrde takve vrste mogu se zahtevati samo ako je određeno fizičko/zdravstveno stanje neophodan uslov za obavljanje teških, fizički zahtevnih poslova. Posebno naglašavamo da poslodavac ne može da uslovljava zasnivanje radnog odnosa ni testom trudnoće, osim ako se radi o poslovima kod kojih postoji znatan rizik za zdravlje žene i deteta utvrđen od strane nadležnog zdravstvenog organa.
Možemo dakle rezimirati da zakon opštu zdravstvenu sposobnost ne predviđa kao opšti uslov za zasnivanje radnog odnosa, ali poslodavac može to da utvrdi kao poseban uslov, ukoliko je za obavljanje određenih poslova zaista neophodna opšta zdravstvena sposobnost. Ukoliko ta zdravstvena sposobnost nema nikakve veze sa obavljanjem posla, postavljanje takvog uslova je protivpravno jer diskriminiše invalidna lica, te je nezakonito tražiti dokaz o zdravstvenoj sposobnosti. Ali svakako ukoliko i jeste opravdano da se postavi uslov u pogledu zdravstvenog stanja, ovaj uslov mora biti prethodno utvrđen (obično u pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova), inače se ne može zahtevati od kandidata za posao.
