Ko što smo do sada konstatovali, povreda koja se desi na radu, kao i profesionalno oboljenje, povlače posledice u pogledu obaveza poslodavca. Pre svega govorimo o plaćanju naknade zarade zaposlenom tokom odsustva sa posla zbog povrede, ali i o naknadi nastale štete.
Prema Zakonu o radu, ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. U prethodnom tekstu govorili smo o pravilima odgovornosti poslodavca za naknadu štete koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom, dok ćemo se u ovom tekstu detaljnije baviti vrstom štete koja se mora nadoknaditi i procedurom u kojoj se to može učiniti.
Krivica i rizik posla-dva osnova odgovornosti poslodavca za štetu na radu
Ukratko ćemo ponoviti uslove odgovornosti poslodavca za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i uslove eventualnog isključenja odgovornosti. Za štetu zbog povrede radnika na radu, poslodavac može odgovarati i po osnovu krivice i po osnovu objektivne odgovornosti, to jest bez krivice.
1) Subjektivna odgovornost poslodavca za šteteu (skrivljeno ponašanje):
-Ako povreda na radu nije nastala od opasne stvari ili opasne delatnosti, poslodavac odgovara za štetu po osnovu krivice, Uslovi odgovornosti po osnovu krivice su da je zaposleni pretrepeo štetu, da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom i da ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti poslodavca Osnov za naknadu štete zbog povrede zaposlenog na radu je pretpostavljena krivica poslodavca. Pretpostavka krivice znači da zaposleni samo treba da dokaže da je povreda nastala na radu ili u vezi sa radom, a ne mora da dokazuje krivicu poslodavca za štetu. Poslodavac pak mora da dokazuje da postoji razlog koji isključuje njegovu odgovornost po osnovu krivice, ako smatra da nije odgovoran za štetu i to:
A) Poslodavac se oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ni otkloniti (viša slila).
B) Poslodavac se oslobađa odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije dejstvo nije mogo izbeći ili otkloniti.
2) Objektivna odgovornost poslodavca za štetu (rizik posla) ako je nastala od opasne stvari ili opasne delatnosti: Poslodavac odgovara po osnovu rizika (to jest bez krivice, a po principu objektivne odgovornosti). Pod opasnom stvari podrazumeva se svaka stvar koja po svojoj nameni, osobinama, položaju, mestu i načinu upotrebe ili na neki drugi način predstavlja povećanu opasnost za radnike i okolinu. Opasnu delatnost treba razumeti kao aktivnost koja čak i kada se obavlja na normalan način, onako kako bi je obavljao razuman i pažljiv čovek, i dalje predstavlja povećanu opasnost od štete za okolinu, tj.nosi povećani rizik štete za druge.
Zakonom o obligacionim odnosima propisano je da se smatra da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću, potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi, osim ako dokažu da šteta ne potiče od opasne stvari, to jest od opasne delatnosti.
Pravo zaposlenog na naknadu štete i vrste štete
Kao posledica povrede na radu, za zaposlenog može da nastupi materijalna i nematerijalna šteta.
1) Materijalna šteta podrazumeva:
a) Umanjenje imovine (takozvana stvarna šteta)
b) Sprečavanje uvećanja imovine (takozvana izgubljena dobit)
Materijalna šteta, kao umanjenje imovine zaposlenog i sprečavanje uvećanja njegove imovine, ogleda se u sledećem:
-Troškovi koji nastanu povodom uživanja zdravstvene zaštite povređenog zaposlenog, te naknada troškova prevoza u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite (osim onih troškova lečenja koji se fnansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja)
-Izgubljena zarada i ostale vrste dobiti, koje su se mogle očekivati u redovnom toku stvari, da nije bilo povrede
-Novčane rente: ako zaposleni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, sud može dodeliti rentu, kao naknadu za navedene gubitke, a koje bi poslodavac imao obavezu da plaća u određenom periodu
2) Nematerijalna šteta: ogleda se u pretrpljenim fizičkim bolovima, i duševnim bolovima zbog pretrpljenog straha, naruženosti i umanjenja opšte životne aktivnosti. U slučaju da je povreda zaposlenog imala teške posledice-invaliditet ili čak i fatalan ishod, govorimo o naknadi za pretprljene bolove članovima porodice stradalog zaposlenog.
Što se tiče materijalne odgovornosti poslodavca za sve posledice povrede na radu, tu nije kraj. Nikako ne možemo izgubiti iz vida ni naknadu zarade u periodu privremene sprečenosti za rad. Ovu naknadu sve vreme plaća poslodavac. Na kraju i nakon prestanka radnog odnosa (npr istek ugovora) obezbeđuje se dok traje sprečenost za rad i dalje naknada zarade, ali iz sredstava Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje RS. Troškovi koji nastanu povodom uživanja prava u slučaju invalidnosti i telesnog oštećenja povređenog zaposlenog obezbeđuju se iz sredstava Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje RS. Međutim, ovi fondovi socijalnog osiguranja mogu zahtevati naknadu štete od poslodavca, ukoliko je do povrede na radu njegovog zaposlenog došlo usled nepreduzimanja odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite zdravlja na radu.
Postupci naknade štete
Zaposlenom koji je pretpreo štetu na radu poslodavac isplaćuje štetu na dva moguća načina: ako se sa zaposlenim sporazume o visini štete (na dobrovoljnoj osnovi-sporazum) ili nakon što na naknadu štete koju je zaposleni pretrpeo bude obavezan sudskom presudom u parničnom postupku.
1) Sporazum poslodavca i zaposlenog o visini naknade štete
Najbolje rešenje: sprovodi se sporazumno, to jest vansudskom putem. Nema dugog sudskog postupka i sudskih troškova. Naravno, ovakav ishod je moguć samo ako postoji saglasnost izmđu poslodavca i zaposlenog o tome da je poslodavac odgovoran za štetu i da nema spora o visini štete. Ukoliko poslodavac smatra da postoji isključenje odgovornosti za štetu ili ne želi da plati štetu u visini koja je za zaposlenog prihvatljiva, on će poslodavca morati da tuži redovnom sudu i da u parničnom postupku pokuša da dobije naknadu štete.
2) Sudski postupak
Ukoliko zaposleni i poslodavac ne mogu da postignu dogovor, zaposleni svoje pravo na naknadu štete može ostvariti pred sudom, podnošenjem tužbe. Tužba se može podneti u roku od tri godine. U sudskom postupku poslodavac može da se oslobodi odgovornosti ako dokaže da postoji neki od gore navedenih osnova isključenja odgovornosti. Dakle, spor između zaposlenog i poslodavca može najpre da bude u tme da li uopšte postoji odgovornost poslodavca za štetu.
Ukoliko je spor u visini štete, onda je ključno veštačenje. Radi utvrđivanja visine štete, odnosno pretrpljenih bolova, umanjenja opšte životne aktivnosti, potrebno je angažovanje veštaka-lekara iz one oblasti medicine koja lečeni posledica povrede zaposlenog (npr ortoped, ako je u pitanju prelom itd). Radi procene intenziteta i dužine trajanja pretrpljenih duševnih bolova (usled naruženosti i/ili straha), biće potrebno angažovanje veštaka neuropsihijatra.
U postupku sud utvrđuje da li eventualno postoji osnov isključenja odgovornosti poslodavca za šteteu. Ako sud ne nađe da postoji isključenje odgovornosti, jedino preostaje da utvrdi visinu štete. Imajući u vidu mišljenja veštaka, sud utvrđuje visinu celokupne materijalne i nematerijalne štete i procenjuje visinu pravične satisfakcije koja se isplaćuje za pretrpljenu štetu. U tom slučaju se donosi presudu kojom se obavezuje tuženi poslodavac da istu nadoknadi oštećenom. Što se tiče troškova postupka, stranka koja izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove.
