Ivan Marković, employee experience manager u NIS-u i shumadianchef – kuvar na Instagramu.
Šta tačno radi Employee Experience manager, da li je to posao po opredeljenju, a kuvar – posao po pozivu, kako izgleda spojiti korporativni svet sa kreativnim delom koji sa sobom nosi kuvanje i koje su sličnosti i razlike između employer brandinga i kuvanja, saznaćemo od samog Ivana.
Za HR Lab, Ivan je pristao da otkrije zbog čega toliko voli kuvanje i zašto su jasne instrukcije i dobro planiranje podjednako važne i na poslu i za šporetom.
Izvor: shumadianchef
Isidora: Podeli sa nama šta podrazumeva posao Employee Experience Managera u kompaniji NIS?
Ivan: Računam na to da će ovaj intervju da pročita i neko ko nikada nije čuo za profesiju “employee experience” eksperta/menadžera reći ću je da je to posao poput lekara interniste, samo u kontekstu poslovnog okruženja. Mi smo tu da analiziramo, proučavamo i kreiramo rešenja kako bi unutrašnjost kompanije i korporativna kultura bili što boljeg zdravlja, a samim tim i iskustvo zaposlenih od dolaska u kompaniju do odlaska (i nakon odlaska) bilo bolje. Zato je teško za nas reći da smo “klasični” HR-ovci, jer izazovi sa kojima se suočavamo i samo iskustvo zaposlenih na poslu, često izlazi iz opisa posla jednog HR stručnjaka. Isto kao i product menadžer u marketingu, mi kreiramo proizvode i rešenja za zaposlene, koji zahtevaju sinergiju različitih sektora.
Važno da sve te naše “proizvode” ili rešenja za zaposlene pratimo. Da znamo kako su prihvaćeni, da li se isplate, ali i da li su prevaziđeni i prestali da imaju efekta. Možda sam pretereo sa poređenjima, samo nigde svoj posao nisam uporedio za kuvanjem (do ovog intervjua:)), iako ima dosta sličnosti sa razvojem recepata i kuvanjem 😉
Isidora: Dugo se baviš što internim, što eksternim komunikacijama, kao i procesima koji je neophodno da budu ispravno postavljeni. Šta smatraš najvećim izazovom sa kojim se kompanije susreću prilikom kreiranja strategije koja utiče na EB?
Ivan: Najvažnija je iskrenost i spremnost da čujemo i prihvatimo to što jesmo i da počnemo da gradimo priču od trenutne i realne slike kakav smo poslodavac. Drugi izazov je spremnost na transformaciju i promene i strah od “liste aktivnosti” koje kompanija treba da uradi u cilju svoje bolje interne i eksterne konkurentnosti. To često zahteva dosta vremena, strpljenja i resursa, pa je malo kompanija koje istraju do kraja i čija strategija ili EVP zaista zažive.
Isidora: Kad i kako si shvatio da je kuvanje tvoja strast?
Reci nam nešto više o tome, kako je to izgledalo, kad si se prvi put uhvatio varjače, koliko jela ti je zagorelo dok nisi uspeo da napraviš prvo onako kako si želeo.
Ivan: Kuvanje je starija strast od mog redovnog posla. Prvo jelo, musaku, skuvao sam u ranim razredima osnovne škole, lista jela se širila, naročito kada sam se kao student odvojio od mamine kuhinje i preselio u Beograd. Nikako nisam mogao da se pomirim sa tim čekanjem paketa sa gotovim jelima na autobuskim stanicama, pa sam se odlučio da kuvam sam šta poželim da jedem. Bilo je tu puno neuspeha. Krenem da kuvam jedno jelo, onda se u toku kuvanja desi promašaj i na kraju dobijem nešto sasvim drugačije, što nekada bude i bolje od originalne ideje.
Izvor: shumadianchef
Isidora: Šta bi rekao da su najveće sličnosti između dobrog EBa i dobrog kuvanja?
Ivan: Oba posla zahtevaju dosta kreativnosti, dobro planiranje, jasne instrukcije i lep je osećaj kada uživate u rezultatima i “ukusu” na kraju.
Isidora: A razlike?
Ivan: U kuvanju ne moram toliko dugo da čekam da bih video rezulatate i efekte jela, za razliku od employer brandinga i transformacije poslodavaca gde treba dosta više strpljenja. Tako da slobodno mogu da kažem da kuvanjem hranim svoje (ne)strpljenje.
Izvor: shumadianchef
Isidora: Koga je danas teže naći: dobar restoran sa dobrim kuvarom ili dobrog zaposlenog?
Ivan: Kuvari su sada jedno od najtraženijih profesija, a od kuvara najviše zavisi “opstanak restorana. Sve ih je teže naći, kao i druge profile zaposlenih za kojima tragaju kompanije.
Isidora: I pitanje za kraj koje uvek volim da postavim: Godina je 2032. Kako izgleda tržište rada u Srbiji?
Ivan: Svet se u poslednje dve godine toliko promenio, da je teško predvideti šta će se desiti za deset godina. Ukoliko se nastavi ovim trendom, svakako mislim da ćemo raditi na jednom globalnom tržištu rada koje je fleksibilnije od sadašnjeg od načina angažovanja zaposlenih, očekivanja od zaposlenih u smilu njihove lojalnosti i vezivanja za kompaniju, do mnogo jednostavnije organizacije rada u kompanijama nego što je to sada.
