Za neke kompanije i zaposlene otpočeo je potpuni, a za neke takozvani “hibridni”, odnosno delimičan, povratak u kancelarije. I gde se to vraćamo?
Radni prostor je mnogo više nego prostor gde radimo, kaže se često, ali i da se u njemu “samo” radi, nije li to dovoljno važno? U svakom slučaju tu se rađaju ideje, razvijaju odnosi, teku procesi, postižu ciljevi. Tu se sarađuje, upravlja, održavaju susreti sa partnerima i klijentima, tu kompanija velikim delom „živi“ i gradi svoju kulturu.
Stil klingonskog Visokog veća ili igralište za zaposlene?
Iz samog prostora možemo mnogo toga da naučimo o kompaniji, kada u nju prvi put uđemo. Prvo, možemo da saznamo da li zaista želimo tu da dolazimo svaki dan i provodimo osam sati u tom okruženju? To može saznati i naš kandidat, naravno. Može saznati i o našoj kompanijskoj kulturi: ukoliko ga na razgovor za posao uvedemo u salu sa foteljama koje liče na onu iz klingonskog Visokog veća, sva je prilika da će shvatiti da i ne negujemo kulturu povratne informacije i da upravljamo prilično autoritarno. Nije istina? A što smo onda tako dizajnirali tu salu? I baš ukoliko nije istina, da li smo svesni koliko nam takva konferencijska sala ubija ciljanu korporativnu kulturu saradnje i otvorene komunikacije?
Inovativne kompanije IT sektora, poput Google-a, zaslužne su za trend netradicionalnih radnih prostora. I dok su oči radnog sveta sa zavišću gledali na igralište koje je Google stvorio želeći da promoviše inovativnost i srećne, slučajne (serendipity) susrete ljudi koji će da kliknu i stvore novi globalni uspešni proizvod, neki zaposleni nisu delili to oduševljenje.
Na pitanje „Šta je najgore kad radite u Google-u?“ jedan bivši zaposleni se požalio: „Znate, zapravo se teško obavlja bilo kakav posao: sa svim otvorenim prostorima za ishranu, igre, TV, razgovore, može biti iznenađujuće teško pronaći mirno, privatno mesto za razmišljanje.” Drugi komentator je opisao kako se neslaganje zaposlenih u vezi sa “sobom za dremanje” izazvalo prilično obimnu prepisku u vezi sa tim da se nekim se ljudima navodno sprečavalo da spavaju jer su stolice za masažu bile previše bučne. Tada je londonski Independent napao etos radnog mesta kao igrališta, uz reči: “Ne bi trebalo da bude ovako teško zadovoljiti potrebe radnika. Neophodno je nešto prirodne svetlosti, jestiva hrana u menzi, radni stolovi koji ne izazivaju trenutni artritis; kuglana za osoblje nije neophodna. Ipak, negde na arhitektonskom kontinuumu od radnih uslova iz viktorijanskog doba do „Playboy Mansion-a“, zanemarena je prijatna, a funkcionalna kancelarija”.
Mobilnost i fleksibilnost rada u kancelarijama
Inovativni i kreativni poslovi i IT, kao uspešni poslovi današnjice, uz milenijalce za koje se smatra da više vrednuju iskustva od materijalnog momenta, uticali su da se poslovne prostorije promene. Kada je odgovarao na pitanje kakve će biti poslovne prostorije budućnosti, Scott Wyatt, tada predsednik i partner NBBJ, čuvene inovativne arhitektonske kompanije, rekao je:
„Ključni sastojak je mobilnost, jer ćemo nositi svoje računare, ekrane i sve ostalo. Ali čak i danas imamo spektakularnu mobilnost jer nismo vezani za stolove, ormariće sa dokumentacijom i računare. Možemo početi da stvaramo prostore koji bolje odgovaraju ljudskim potrebama.“
To je i stav mnogih stručnjaka raznih profila, pa većina savetuje da se u dizajnu predvide elementi kao što su paneli, odnosno improvizovani zidovi na točkićima ili alternativni stolovi u mirnom kutku za koji zaposleni mogu da odu kada rade neki posebno zahtevan posao. Kao što treba, ukoliko je moguće, da se prilagodimo fleksibilnom radnom vremenu i fleksibilnom izboru da zaposleni ne rade uvek iz kancelarija, tako i fleksibilnost koju pruža dizajn samih kancelarija može da pomogne produktivnovnosti. U tom smislu, pomenuću jednu anegdotu koju je 2017. Wyatt ispričao, o programerima koji su u velikom i stimulativnom okruženju, razapeli najlon iznad svojih glava, kako bi imali iluziju manjeg prostora, kao nekada kada su sjajno motivisani radili u podrumu. To i nije tako čudno jer širok otvoren prostor je sjajan za strateško mišljenje ali manji prostor i niža tavanica mogu da pomognu kognitivnim matematičkim funkcijama, objasnio je tada Wyatt.
Ono što definitivno za većinu poslova nije funkcionalno, tvrdi Wyatt, to su takozvani cubicals, gusto postavljene radne stanice odvojene pregradama u otvorenom prostoru, često ga vidite u starijim američkim filmovima. Samo jednom sam imala priliku da radim na takvom mestu, početkom dvehiljaditih. Radila sam u tek otvorenom PR i marketing odeljenju na spratu sa računovodstvom jedne domaće banke. Ceo sprat je bio jedan široki otvoren prostor, sa tim sivim pregradama, mada ne za svakog zaposlenog, prozori su bili daleko, kao i zidovi i izlaz iz zgrade, a na sreću toalet je bio blizu kad poželim da se izmestim na par minuta. Pri tome, računovođe su u skladu sa prirodom posla bile uglavnom tihe, a bile su i kolegijalne. Ali za PR i marketing to je bilo veoma loše radno okruženje. Problem je što je ta velika domaća banka tada prvi put uopšte otvorila PR i marketing odeljenje i nisu znali šta im treba, kao ni šta treba meni koju su prvi put zaposlili na poziciji PR officer, koju su otvorili. Do informacija sam dolazila teško, često su me pitali šta će mi to, kao i šta će neka informacija novinarima. Da sam odmah videla svoj radni prostor upitala bih se i šta ću im ja. Na sreću, tržište ih je brzo uverilo zbog čega im treba PR i marketing i tamo su se stvari dosta brzo promenile.
Problem nije bio u otvorenom prostoru i pregradama, mada lično to ne volim, nego u gustini radnih stanica, nerazumevanju sa kim PR i Marketing treba da imaju brzu i laku komunikaciju, kao i potrebi za prostorom gde bi se kreirale prezentacije, prostorom gde bi se primali klijenti, prostorom odakle bi se vodili telefonski razgovori i neispunjenoj želji da imamo gde da svoje vizuelne proizvode izložimo u okviru našeg radnog prostora. O iskustvu HR-a u koji nema svoju kancelariju u call centru, ne vredi ni trošiti reči.
A gde da rade introverti?
Na jednom TED događaju arhitekta Najdžel Ozland (Nigel Oseland) potvrdio je ono što tvrdi Suzan Kejn (Susan Cain), koja u svojim knjigama i nastupima upozorava da je svet prilagođen ekstrovertima– da kompanije grade kancelarije za ekstroverte.
Nigel Oseland kaže da je u 2 decenije rada primetio dve greške: jedna je nedovoljno ličnog prostora u prenatrpanim kancelarijama, ukoliko su u pitanju klasičniji radni prostori. Druga je da se kompanije trude da osnaže kreativnost i saradnju, a da se zaboravlja onaj miran deo posla kada svako mora da se skoncentriše sam na ono što radi. On upozorava da ima previše kancelarija koje su bučne, često i sa puno boja, i da su za veliki broj ljudi koji naginju introvertnosti ili su im poslovi takvi da zahtevaju mir, ovi prostori neadekvatni i previše stimulativni. Oseland upozorava da čak i u kreativnim industrijama osim inovatora, marketinga, i prodaje, postoje i analitičari, advokati i drugi ljudi na radnim mestima koja su neophodna da bi inovacija uspela na tržištu, ali da se njima kancelarijskim dizajnom često ne omogućava optimalan radni prostor.
“Uostalom, najekstrovertniji su najređe u kancelarijama, a posebno za svojim radnim stolom, zato možda kreiramo kancelarije za one koji su najmanje u njima”, našalio se on.
Prostorno i digitalno radno okruženje
Teško je meriti istim aršinima šta je sjajno radno okruženje. Ne samo različitim industrijama već i poslovima u tim industrijama, pa i različitim tipovima ličnosti, različitih godina, prijaju različita okruženja. Nemaju ni sve kompanije iste budžete niti materijalne datosti. Naravno, i danas su ključni aspekti dizajna poslovnih prostorija prirodno i veštačko osvetljenje, temperatura, kvalitet vazduha, akustika, lični prostor, mogućnost razgovora i direktne interakcije, formalne i neformalne ali i mogućnost da se skoncentrišete na ono što sami radite. Ključno je podstaći tok poslovnih procesa i obezbediti, koliko je u moći dizajna prostorija, da zaposleni fizički, psihički i emocionalno imaju zdravo okruženje. Znamo i da biljke uglavnom podstiču učinak i dobro utiču na psihičko zdravlje, pa makar bile i na slikama, ako već ne možemo da se obavežemo da negujemo prave.
Međutim, jednako je važan i aspekat informacione infrastrukture i kanala komunikacije. Pre buma informacionih tehnologija veoma popularna je bila teorija nazvana „Allenova kriva“: Allenova kriva je grafički prikaz koji otkriva eksponencijalni pad učestalosti komunikacije između inženjera kako se udaljenost između njih povećava. Otkrio ga je profesor Thomas J. Allen, sa MIT-a, krajem sedamdessetih godina prošlog veka. Sada su se stvari sigurno promenile u digitalnom svetu, ali i dalje je pitanje koliko ćete često lično razgovarati sa kolegama sa kojima blisko sarađujete, ali su dva sprata iznad vas. Šta ukoliko nema zajedničkih prostorija, namenjenih slučajnim susretima i vanposlovnim aktivnostima svih zaposlenih u kompaniji? Pa ako zanemarimo susrete u liftu ili zakazane važne sastanke – moguće da ćete ih tada viđati toliko retko kao da su u drugom gradu.
Ono što je sigurno je da dizajn radnih prostorija ne sme da ima ključno estetsku ulogu, već da spaja funkcionalnost i estetiku. Važno je imati na umu ko i šta tu radi, kroz kakve procese i sa kojim ciljem. Stakleni zidovi su možda lepi ali ne funkcionišu za svaki posao i, ako ih imate moraju imati i mogućnost da se brzo i lako zastru. Treba predvideti fleksibilnost, jer se i potrebe zaposlenih menjaju ili su već različite, te se usredsrediti na komunikaciju, angažovanje i produktivnost, saradnju ali i fokus i mir zaposlenih.
