Ako je prethodna decenija na tržištu rada bila obeležena pričama o benefitima, korporativnoj kulturi i menadžerima za zadovoljstvo zaposlenih, 2026. godina nas surovo vraća na fabrička podešavanja. Rezultati godišnjeg istraživanja asocijacije O.U.R. HR asocijacije, sprovedenog na uzorku od preko 2.500 ispitanika, nisu samo statistika jedne industrije, oni su rendgenski snimak post-tranzicionog društva koje je, pritisnuto globalnom neizvesnošću, odlučilo da prestane da sanja i počne da kalkuliše.
Restrukturiranje kao eufemizam za krizu
Podatak da je 43% HR profesionalaca kao svoj primarni fokus navelo „reorganizaciju i restrukturiranje“ u prevodu sa korporativnog rečnika znači samo jedno: optimizacija troškova je pobedila razvoj. Dok smo do juče slušali o ekspanziji, danas skoro svaka druga firma u Srbiji „preslaže kockice“ kako bi ostala konkurentna na nestabilnom tržištu rada.
Tržište se hladi, a to najbolje oseća onih 56% ispitanika koji procese promena u svojim firmama ocenjuju jedva prelaznom ocenom. Postoji opasan jaz u percepciji – dok menadžment veruje da „uspešno kormilari“, zaposleni se osećaju kao putnici na brodu čiji kapetan ne saopštava kurs, ali insistira na jačem veslanju. Neizvesnost i konstantna transformacija iz godine u godinu glavna su zamerka i razlog za razmišljanje o promeni posla skoro dve trećine zaposlenih. Iako je samo 13% zaposlenih u aktivnoj potrazi za novim poslom, čak 70% njih bi pristalo da ode na razgovor za posao u drugu kompaniju i razmotri atraktivnost njihovih uslova rada.
„Kompanije danas možda upravljaju troškovima efikasnije nego ikad, ali poverenjem zaposlenih – sve lošije,“ ocenjuje Miljana Nikolić, koordinatorka O.U.R. HR asocijacije.
Miljana Nikolić, foto: Bojan Stanić
Plata kao jedini preostali štit
Već treću godinu zaredom, zarada je neprikosnoveni motivator broj jedan (72,5%). Međutim, dublji uvid u brojke otkriva alarmantan trend: povišice pokrivaju tek 28% realnog rasta troškova života. To znači da prosečan radnik u Srbiji, uprkos nominalno većim ciframa na računu, svakog meseca zapravo kupuje manje.
Ovaj efekat direktno je uticao na povratak sigurnosti posla u top 5 prioriteta. Sigurnost, koja je u godinama ekonomskog buma bila podrazumevana i gotovo nevidljiva, sada je ponovo postala valuta. Ljudi više ne menjaju posao zbog većeg izazova, već zbog sigurnije luke.
„Kada plata izgubi trku sa realnim troškovima života, sigurnost postaje ključni kriterijum – ne kao benefit, već kao osnovna potreba,“ dodaje Nikolić.
Paradoks kontra-ponude: Kupovina lojalnosti na odloženo
Jedan od najporaznijih podataka istraživanja je činjenica da 54,2% HR-ova priznaje da njihove kompanije koriste kontra-ponude. To je trenutak u kojem firma, tek pod pretnjom odlaska zaposlenog, „pronalazi“ novac koji je mesecima tvrdila da nema.
Ipak, ova praksa je najbrži put do urušavanja poverenja. Na tržištu gde radnik zna da će biti adekvatno plaćen tek kada podnese otkaz, lojalnost prestaje da postoji. Ona postaje čista transakcija, a kompanije postaju taoci sopstvene neodgovorne politike nagrađivanja.
„Kontra-ponuda ne kupuje lojalnost – ona samo odlaže odlazak,“ smatra Nikolić.
AI jaz i kriza liderstva
Dok 75,6% opšte populacije već koristi veštačku inteligenciju, HR zajednica sa 52,3% kaska. Ovaj tehnološki jaz je metafora za širu sliku: zaposleni se adaptiraju brže od sistema koji treba da ih vode. Kada na to dodate podatak da 40,8% zaposlenih kao najveći problem ističe nepravdu, a ne lošu komunikaciju, dobijamo dijagnozu dubokog nepoverenja.
Zaposleni ne traže od lidera da budu nepogrešivi, već da budu fer. Osećaj da pravila ne važe isto za sve je tihi ubica produktivnosti koji nijedan HR softver ne može da detektuje.
„Najveći rizik za organizacije danas nije tehnologija koju ne razumeju, već ljudi koji više ne veruju u sistem,“ upozorava Nikolić.
Zaključak: Povratak čoveku ili kraj zajedništva?
Srbija se nalazi na prekretnici. Model u kojem se radnik posmatra isključivo kao trošak polako udara u zid. Brojke su jasne: ljudi su umorni od netransparentnosti i neizvesnosti.
Pitanje za donosioce odluka nije koliko će AI zameniti ljude, već koliko će ljudi napustiti kompanije koje su zaboravile da budu ljudske. Ako je 2026. godina reorganizacije, neka to ne bude reorganizacija tabela, već reorganizacija poverenja. Jer, na kraju dana, tržište ne čine procenti, već ljudi koji veruju da je njihov rad vrednovan – i materijalno i moralno.
„Ako organizacije ne vrate poverenje u centar svog poslovanja, reorganizovaće samo — prazne kancelarije,“ zaključuje Nikolić.
O svemu ovome biće reči i na predstojećoj konferenciji Shift Happens (21. april, Beogradsko dramsko pozorište) u organizaciji O.U.R. HR asocijacije, koja nije samo još jedan HR skup u nizu; to je presek stanja jedne kulture koja se nalazi na raskrsnici između korporativne tradicije i nove, radikalne iskrenosti generacija koje dolaze i jasnih očekivanja.
Napomena o istraživanju:
Godišnje istraživanje O.U.R. HR asocijacije obuhvatilo je 336 HR profesionalaca i 2.213 ispitanika iz opšte populacije.
