Povreda koja se desi na radu, kao i profesionalno oboljenje, povlače posledice u pogledu prava zaposlenog i obaveza poslodavca. Pre svega govorimo o plaćanju naknade zarade tokom odsustva sa posla zbog povrede, ali i o naknadi nastale štete.
U jednom od prethodnih tekstova već smo pojasnili sledeću bitnu činjenicu: u zavisnosti od toga da li je bolovanje nastupilo zbog bolesti ili povrede van rada, s jedne strane, ili zbog bolesti ili povrede na radu, zakon predviđa različita rešenja u pogledu visine naknade zarade i u pogledu toga ko je dužan da plati naknadu zarade. Kod povrede na radu i profesionalne bolesti naknadu zarade sve vreme trajanja radnog odnos plaća poslodavac, i plaća je u visini od 100% od zakonske osnovice. Kod običnog bolovanja plaća se 65% zakonske osnovice i na teret poslodavca isplata ide samo prvih 30 dana.
Usled navedenih razlika koje su značajne, posebno smo pisali o načinu utvrđivanja privremene sprečenosti za rad zbog bolesti ili povrede na radu, kao i na određivanje visine naknade zarade za vreme te sprečenosti i obezbeđivanja isplate naknade.
S druge strane, prema Zakonu o radu, ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu nadoknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. U ovom tekstu govorimo o pravilima odgovornosti poslodavca za naknadu štete koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom.
Krivica i rizik posla – dva osnova odgovornosti poslodavca za štetu na radu
Za štetu zbog povrede radnika na radu, poslodavac može odgovarati i po osnovu krivice i po osnovu objektivne odgovornosti, to jest bez krivice. Ako povreda nije nastala od opasne stvari ili opasne delatnosti, poslodavac odgovara za štetu po osnovu krivice, a ako je nastala od opasne stvari ili opasne delatnosti, odgovara po osnovu rizika (to jest bez krivice, a po principu objektivne odgovornosti).
A) Subjektivna odgovornost poslodavca za šteteu (skrivljeno ponašanje):
Poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom, po opštim načelima odgovornosti, a osnov za naknadu štete zbog povrede prava zaposlenog je pretpostavljena krivica poslodavca. Uslovi odgovornosti su da je zaposleni pretrepeo štetu, da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom i da ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti poslodavca.
B) Objektivna odgovornost poslodavca za štetu (rizik posla)
Zakonom o obligacionim odnosima propisano je da se smatra da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću, potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Dalje je istim zakonom određeno da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi. Odgovornost poslodavca za štetu po osnovu krivice.
Uslov za odgovornost poslodavca za naknadu štete koju zaposleni pretpri jeste ta da šteta treba da je nastala na radu ili u vezi sa radom i da je nastala propustom poslodavca, odnosno njegovim protivpravnim postupanjem ili nezakonitom odlukom.
Opšte pravilo o građanskopravnoj odgovornosti za štetu glasi: ko drugome prouzrokuje štetu, dužan je nadoknaditi je. Dakle, prema Zakonu o obligacionim odnosima, skrivljeno ponašanje (krivica) je osnov subjektivne odgovornosti za naknadu štete. Krivica poslodavca se ogleda u propuštanju preduzimanja mera koje će osigurati bezbedne uslove rada. Radi se o nepreduzimanju mera zaštite na radu, kako onih koje su definisane važećim propisima, ali i o nepoštovanju “opštih” pravila o zaštiti života i zdravlja radnika. Događa se, da za određene radne situacije ne postoje izričiti propisi o zaštiti na radu, ali se neke mere smatraju standardnim, normalnim, imajući u vidu dobre običaja i opštepriznata iskustva o zaštiti života i zdravlja radnika.
U slučaju da se dogodi povreda na radu, krivica poslodavca za prouzrokovanu povredu se pretpostavlja, te je zaposleni oslobođen tereta dokazivanja krivice poslodavca. Zaposleni samo treba da dokaže da je povreda nastala na radu ili u vezi sa radom, a ne mora da dokazuje krivicu poslodavca za štetu.
Odgovornost poslodavca po osnovu njegove krivice se odnosi na povredu koja se desila običnom nepažnjom njegovog zaposlenog ili odgovornog lica, a usled kojeg je nastupila šteta po drugog zaposlenog. Ako je zaposleni postupao zadovoljavajućim stepenom pažnje, a opet je svojim postupkom nekom naneo štetu, za istu odgovara poslodavac. Izuzetno, odgovornost poslodavca za štetu na radu po osnovu krivice može se odnositi i na povredu nastalu usled ponašanja odgovornog lica kod poslodavca koje karakteriše namera ili krajnja nepažnja. Primer krivice poslodavca i za nečije skrivljeno ponašanje je šteta nastala usled tuče na radnom mestu, gde je jedan zaposleni naneo telesne povrede drugom. Povređeni zaposleni bi mogao da iznos naknade štete potražuje solidarno od poslodavca i zaposlenog koji ga je povredio, te bi u ovom slučaju poslodavac odgovarao jer je propustio dužnu pažnju prilikom izbora zaposlenih. Poslodavac bi mogao da se regresira kasnije od zaposlenog koji je izazvao štetu namerno ili krajnjom nepažnjom.
Zakonodavac na sličan način polazi od toga da je poslodavac propustio dužnu pažnju pri izboru zaposlenog kome su povereni određeni poslovi, a isti ih je obavio tako neodgovorno (loše) radom da je nastala šteta. Premda poslodavac u užem smisu nije kriv za ovakvu štetu, zakonodavac utvrđuje njegovu odgovornost za štetu na opisan način.
Takođe, ako je poslodavac propustio preduzimanje radnje koju je bio dužan da preduzme ili je preduzeo radnju koju je bio dužan da propusti, odgovoran je za nastalu štetu (npr. naložio je zaposlenom da izvrši radni zadatak, iako nije preduzeo mere zaštite i bezbednosti zdravlja na radu usled čega je nastupila povreda na radu).
Isključenje odgovornosti poslodavca za štetu
Kao što smo naveli, kod subjektivne odgovornosti poslodavca za nastalu štetu, ako je ista nastala na radu i u vezi a radom, krivica poslodavca se pretpostavlja. Međutim, poslodavcu je ostavljena mogućnost dokazivanja da nije kriv za nastalu povredu na radu i isključenja odgovornosti za štetu po tom osnovu.
Na poslodavcu je teret dokazivanja da postoji razlog koji isključuje njegovu odgovornost po osnovu krivice. Isključenje ili oslobođenje od odgovornosti predviđeno je Zakonom o obligacionim odnosima:
1) Imalac se oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći, ni otkloniti (viša slila):
Uzroci ovih događaja moraju biti isključivo spoljnjog porekla, van bilo kakve kontrole subjekata koji organizuju proces rada i koji upravljaju tim procesom (ne čine rizik poslovanja). Subjekti ovog rizika, ne mogu se osloboditi odgovornosti ako su svojom delatnošću na bilo koji način izazvali ili omogućili dejstvo prirodnog događaja. Recimo, odron kamena ili klizanje terena ne može da bude osnov isključenja odgovornosti kao viša sila, ako njihov uzrok leži u građevinskim radovima poslodavca.
Da bi određeni događaj imao atribut više sile mora da bude nepredvidiv, mora biti prirodni fenomen, koji se ne dešava redovno, već izuzetno i neočekivano. Mora biti tako neočekivan, da se ni od najsavesnijeg i najpažljivijeg organizatora radnog procesa ne može očekivati preduzimanje mere zaštite. Prirodni događaj mora biti takve snage da poslodavac ne može sprečiti njegovo dejstvo merama i sredstvima zaštite radnika. Dakle, prirodni događaj predstavlja višu silu samo ako je nepredvidiv i neoktlonjiv (nije se mogao ni predvideti ni izbeći). Ovaj uslov je veoma važan.
2) Imalac stvari oslobađa se odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije dejstvo nije mogo izbeći ili otkloniti.
Kad radnika koji je kvalifikovan za neki posao odgovorno lice poslodavca upozori da prilikom rada koristi obezbeđena zaštitna sredstva, pa ih ovaj i pored toga ne koristi, i na poslu zbog toga dobije povredu usled koje pretrpi štetu, onda je isključivo kriv za nastalu štetu i nema pravo na naknadu štete od radne organizacije. Isto tako, imalac se oslobađa od odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete.
Radnici zaposleni kod istog subjekta su treća lica samo onda kad štetni događaj izazovu nezavisno od rada. Na primer zbog lične osvete, mržnje, ljubomore ili nekog drugog razloga koji nije u vezi sa radom.
Zaključak: poslodavac se može osloboditi u potpunosti ili delimično odgovornosti za štetu, ako objektivni uslovi rada nisu uticali na nastanak štete, odnosno ako je do štete došlo usled postupka zaposlenog ili trećeg lica koji se nisu mogli predvideti i čije se posledice nisu mogle izbeći ili otkloniti.
Objektivna odgovornost poslodavca za štetu
Objektivna odgovornost (po osnovu rizika posla) obavezuje poslodavca na naknadu imovinske i neimovinske štete koju trpi zaposleni usled povrede na radu, bez obzira na krivicu poslodavca za nastalu štetu. Pri tom, oštećeni ne mora da dokazuje uzročnu vezu između opasne stvari ili opasne delatnosti i štete, koja se pretpostavlja. Kod objektivne odgovornosti za štetu koja nastaje kao posledica povrede na radu, osnov odgovornosti poslodavca nije u njegovom skrivljenom ponašanju, kao kod subjektivne odgovornosti, već u riziku poslovanja.
Konstituisanje odgovornosti po osnovu rizika (objektivne odgovornosti) moguće je samo onda kad je šteta nastala od povrede na poslu koja je prouzrokovana opasnom stvari ili opasnom delatnošću (a kao što smo videli, ta uzročna veza se pretpostavlja i ne mora se dokazivati).
Odgovornost za štetu od opasne stvari i opasne delatnosti regulisana je odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Šteta nastala u vezi sa opasnom stvari odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete.
Različite stvari mogu biti okvalifikovane kao opasne zbog svoje prirode, svojstava. U toku poslovanja, odnosno u procesu rada, poslodavac koristi sredstva za proizvodnju i predmete rada od kojih mnoge imaju svojstvo opasne stvari. Pod opasnom stvari podrazumeva se svaka stvar koja po svojoj nameni, osobinama, položaju, mestu i načinu upotrebe ili na neki drugi način predstavlja povećanu opasnost za radnike i okolinu. Radi se o stvari koja sadrži određeni štetan potencijal, koji može doći do izražaja kako zbog prirode same stvari, načina upotrebe ili samog postojanja, što nalaže mere posebnog nadzora.
Primera radi, gotovo sva sredstva rada u građevinarstvu (skela, dizalica i slično) jesu opasne stvari. U zdravtsvu npr. rentgenski aparat, zbog štetnog zračenja, sam po sebi predstavlja opasnu stvar. Isti je slučaj na primer sa hemijskim sredstvima koja se koriste u industriji, koja povećavaju opasnost po okolinu. Sve navedeno nalaže mere posebnog nadzora (npr. posebne mere zaštite na radu ili češću kontrolu ispravnosti mašina) ili posebnu pažnju pri upotrebi (npr. upravljanje brodom ili avionom u putničkom ili teretnom saobraćaju).
Opasnu delatnost treba razumeti kao aktivnost koja čak i kada se obavlja na normalan način, onako kako bi je obavljao razuman i pažljiv čovek, i dalje predstavlja povećanu opasnost od štete za okolinu, tj. nosi povećani rizik štete za druge.
Postoje radna mesta na kojima se određeni poslovi po prirodi stvari obavljaju u okolnostima s povećanom opasnošću, kao što je: rad vatrogasaca i policajaca prilikom vršenja službene dužnosti, rad osoblja duševne bolnice i slično.
Međutim, u opasne delatnosti treba uvrstiti i one koje redovno nisu opasne, ali to postaju s obzirom na opasne okolnosti pod kojim ih treba obaviti. Na primer, u jednom sudskom postupku sud je zauzeo na stanovište da samo po sebi marš vojnika ne predstavlja opasnu delatnost. Međutim, u situaciji kada vojnici marširaju pod punom ratnom opremom, u velikoj dužini, po neuređenom putu, zbog čega je došlo do propadanja noge tužioca između kamenja i nastanka povrede, u konkretnoj situaciji takvo marševanje predstavlja opasnu delatnost kod koje je povećan rizik za nastanak štete.
Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi, osim ako dokažu da šteta ne potiče od opasne stvari, to jest od opasne delatnosti.
