Nedavno sam pitala poznanike i prijatelje, pa i ljude s kojima sam povezana na mrežama, kada bi mogli da biraju, da li bi radije da im nadređeni bude Gandalf ili Aragorn?
Čuveni serijal “Gospodar prstenova” nas o vođstvu uči, pre svega, koliko je važno da lider poseduje samosvest kako bi se sačuvao od zavodničke prirode moći. Važni i moćni likovi u ovoj sagi, Gandalf, Galadriela i Aragorn to veoma dobro znaju i svi odbijaju ponuđeni Prsten moći. Ali, ukoliko čitate ovaj tekst, verujem da je i vama ta lekcija jasna: Tolkin nije ostavio mnogo prostora različitim interpretacijama u tom smislu.
Pitanjem “Gandalf ili Aragorn” želela sam da mi uvidi prijatelja i poznanika pomognu da napišem opušten tekst o različitim stilovima vođstva ova dva lidera iz trilogije “Gospodar prstenova”, nevezano da li su mišljenja zasnovana na filmovima ili knjigama, s obzirom da mnogi bitni likovi, momenti i kompleksnosti nisu ni pomenuti u filmovima ali i da čuveni liderski Aragornov govor ispred Crnih dveri u knjigama ne postoji.
Osim puno šale, kao na primer komentar spisateljice Ivane Bulatović: “Gandalf da mi bude dobri i mudri šef, pribrani i čestiti Aragorn može za muža, a da me služi mladi i plavi Legolas, što smo odmah zbog prirode pitanja preformulisale u šaljivo i nekorektno “Gandalf vlasnik, Aragorn CEO a Legolas trainee”, zapravo se iskristalisalo nešto na šta nisam računala u prvom momentu kada sam pitanje postavila, budući da sam bila isključivo “tim Aragorn”.
Marketinški stručnjak i spisateljica Mirjana Drljević opredelila se za Gandalfa, u šali rekavši da veruje da bi Gandalf Beli sigurno plaćao prekovremeni rad. Ipak, kandidata za vođu je bilo više nego što sam očekivala. Mnogi su glasali za mudrog i pravednog Vilenjaka Elronda, gospodara Rivendela, kojeg odlikuju velike veštine diplomatijie i lojalnost. Drugi iz tima Vilenjaka su bili više za prelepu drevnu Vilenjakinju Galadrielu koja mudrim savetima ili dozvolom da se pogleda u njeno “ogledalo” može da pruži uputstva i uvide potencijalno korisne za budućnost. Ipak, prilično je jasno da su ovi mudri Vilenjaci više dragoceni savetnici nego vođe u iskušenjima o kojima slavna saga epske fantastike pripoveda. Posebno smo se šalili da je Galadrijela više “teflon konsultant”, s obzirom da se događaji preterano ne dotiču ni nje ni Vilenjaka Lotlorijena. Postoji još mnogo likova sa liderskim potencijalom: projektni menadžer i poznavalac Tolkina Svetislav Bata Bulajić je čak dao neočekivani komentar favorizujući uz humor važnog, mističnog, vedrog i drevnog lika iz knjiga “Gospodar prstenova”, kojeg na žalost nema filmovima: “Tom Bombadil uvek. Napravio je Švajcarsku u sred Middle Earth-a…”.
Faramir: vezivanje identiteta za tuđu potvrdu
Moj drug iz inostranstva, poznat da uvek navija za sporednije likove, predložio je za lidera Faramira, kojeg iz knjiga poznaje mnogo bolje od onih koji su samo gledali filmove. Da vas podsetim, Faramir je mlađi brat Boromira, starijeg i omiljenog sina Denetora, upravnika Gondora. Boromir je bio član Družine prstena, koji je u jednom momentu izdao Družinu, pokušavši da preotme prsten verujući da će moći da iskoristi njegovu ogromnu moć za dobrobit ljudi.
Faramir, mlađi sin upravnika Gondora, verovatno je iznenađujući izbor za mnoge, ali kada razmislimo, složićemo se da tu ima materijala za vođu. Ovo se posebno odnosi na ljude koji su čitali Tolkinovu trilogiju, s obzirom da je Faramir prilično zanemaren u filmovima, toliko da su se fanovi kad su se filmovi pojavili šalili da je trebalo da se zove Farfromthebooksmir. Ipak, iako ima mnogo sjajnih osobina (odličan ratnik koji ne voli rat, osoba koja ne beži od moći ali ne želi prsten moći) Faramir ipak nije moj favorit za lidera u sagi: on je svoj život stavio na kocku pre svega da bi dobio konačno odobrenje svog oca a to ne govori u prilog liderskoj ličnosti i adekvatnoj motivaciji. Iako je pošten, pravedan, skroman, hrabar, iskren, posvećen, empatičan i solidaran, dozvolio je da mu samopoštovanje zavisi od druge osobe, pa makar to bio i njegov otac – upravnik Gondora. Zapravo, zato je lako identifikovati se sa Faramirom: svako od nas želi potvrdu drugih ljudi, ali je opasno ako nam je ta potvrda ključna za odnos prema sebi. Sam Tolkin je govorio da najviše sebe vidi u liku Faramira.
Aragorn – više od oklevajućeg lidera?
Ali, da krenemo redom.
Zašto sam ja bila “tim Aragorn”? Zato što volim ideju da su vođe empatični ljudi koji ne traže potvrdu ega u vođstvu, ljudi koji zapravo i ne žele da vode.
Ali, iskreno, takvog čoveka u normalnim okolnostima ćemo teško izabrati za lidera, a i on će istupiti tek ukoliko zaključi da su stvari toliko loše da ga osećaj lične odgovornosti tera da preuzme inicijativu. Da Aragorn nije legitimni Isildurov naslednik gondorskog prestola, možda on sam ne bi prihvatio ovu obavezu. Aragorn shvata vođstvo kao služenje, i to je idealno.
Ali svet nije idealan.
Oklevajući lider zapravo, u stvarnosti, živi i radi u sredini u kojoj će teško biti prepoznat kao vođa dok možda ne bude kasno. Sa druge strane, Aragornova empatija, osećaj odgovornosti, stavljanje zajedničkih interesa ispred sopstvenih, vrednovanje različitosti i inkluzivnosti, iskazivanje poštovanja i prepoznavanje vrednosti svakog člana tima su ključni elementi koji čine empatičnog lidera kakvog budućnost zahteva.
Njegov govor ispred Crnih dveri, koji postoji samo u filmu, ima dva liderska aspekta koja su uz mene ostala zauvek. On priznaje malobrojnim ratnicima Gondora i Rohana dok ih opkoljava nebrojeno nadmoćnija Sauronova vojska, koliko je situacija loša i koliko ni on nije imun na strah: “U vašim očima vidim isti strah koji meni čupa srce.”
Aragorn ne laže, ne stavlja ružičaste naočare i ne sakriva se iza svojih ljudi. Stoji pred njima, sa par vernih saradnika, i nakon priznanja ogromne teškoće on uvereno kaže: “Možda će doći dan kada hrabrost ljudi nestane, kada zaboravimo svoje prijatelje i prekinemo sve što nas vezuje, ali to nije ovaj dan. Danas se borimo!”.
Aragorn u nezaboravnoj sceni prvi diže mač i okreće se ka nadmoćnom neprijatelju. Ostali ga prate.
Naravno, u poslovnim okolnostima ovo je krajnje preuveličana situacija, ali empatija, iskrenost, sagledavanje realnosti i komuniciranje rizika, požrtvovanost, vernost svojim principima i umeće motivisanja drugih, uz spremnost da sam bez trunke kolebanja preuzme odgovornost i prvi krene, ostaju upečatljiva lekcija iz vođstva.
I zaista, vojska Zapada kreće u boj i pobeđuje. Oni zapravo nisu pobedili borbom, pobedili su jer su Hobiti Frodo i Sem uspeli u tom momentu, opet spletom okolnosti u koje nećemo ulaziti ovom prilikom, iako takođe govore mnogo o koruptivnoj prirodi moći, da ostvare misiju i unište Prsten u vatrama Mordora i time magično pretvore u prah Sauronovu vojsku. Taj momenat je kao u mnogim situacijama u životu bio i momenat dobre sreće, ali je do njega i došlo zbog načina na koji je vođen ceo poduhvat, kao i, u krajnjoj liniji odličnog, možemo reći – “rekrutmenta” koji je Frodo izvršio onog momenta kada je odlučio da prihvati lojalnog i preskromnog Sema, Hobita velike moralne snage, kao svog saputnika na putu do pakla Mordora. Zapravo, mislim da jedino Sem nije nikad dobio svu pažnju i poštovanje koje zaslužuje, ali tako je često i u životu. Sem, da budemo iskreni, to nije ni očekivao ni tražio. Rekao je Frodu da ne može nositi Prsten umesto njega, ali da može nositi samog Froda. Na kraju se ispostavilo da može nositi i Prsten (doduše kratko) ali umesto korupcije karaktera, on je samo postao mudriji i imao veće razumevanje za iskušenja drugih nosilaca, pa i Goluma, Hobita kojeg je moć prstena kao osobu uništila jer je čuvao prsten skoro pa duže nego što je Srbija bila pod Turcima. Iz te saosećajnosti Sem nije mogao da ubije Goluma, kad je imao i priliku i “razlog”.
Ali, da se vratimo Aragornu. Druga važna lekcija koju nosi njegov lik je da Aragorn zna da je uloga vođe da omogući ekspertu ili nekom čiji talenat ili pozicija je takva da može ili mora uspešno završiti posao, da to i uradi: Aragorn daje sve od sebe da pruži podršku i poverenje Frodu. Sin Aratornov zna da ne može niti nositi prsten umesto Froda niti ga uništiti, ali može staviti svoj ego u stranu i pomoći nosiocu.
Ipak, bez harizme legitimnog kraljevskog porekla, koja mu je i usud i dar, kao i činjenice da ima ne samo podršku Elfa, već da je vođa rivendelskih Vilenjaka Elrond uslovio Aragorna da može da se venča sa svojom ljubavi, Elrondovom ćerkom, vilenjakinjom Aruenom, samo ako postane kralj, pitanje je šta bi bilo sa Aragornom. Da li bi istupio kao vođa?
Njega i jedna od najstarijih i najpoštovanijih vilenjakinja Galadrijela naziva liderom Družine pre nego što je i on sam toga u potpunosti svestan. Podrška koju vođa tima ima od moćnijih od sebe, kao i, najvažnije, prihvatanje legitimiteta našeg vođstva od onih koje vodimo (dakle, legitimitet može da počiva na različitim osnovama koje su cenjene u nekoj zajednici, društvu ili kompaniji) ključni su za uspešno vođenje ljudi.
Ali upitala sam se onda, da li bi u nekoj kompaniji Aragorn možda ipak bio sjajan nadređeni samo u smislu srednjeg nivoa menadžmenta?
Prestroga sam bila u toj pomisli, jer Aragornov lik raste i razvija se kroz trilogiju i kralj Elesar definitivno nije Strajder, odnosno Šumar sa početka sage. Ipak, kada je njegovo vođstvo i formalno priznato činom krunisanja, Aragorn Drugi, odnosno kralj Elesar, trenutak kada su sve oči uperene u njega, ume da iskoristi da nagradi članove tima sa kojima je uspeh postignut. On na krunisanju u Minas Tiritu odlučuje da klekne pred Hobitima i svojim činom time povede sve ljude Zapada da odaju počast malenim hrabrim Hobitima. Kao legitimni, krunisani kralj, Eleser je prepoznao svoju sposobnost i misiju da bude vođa ali je zadržao skromnost, pravičnost empatiju i inkluzivnost.
Aragorn je zaslužio poverenje svih koje je vodio, njegova referentna moć proizišla iz ličnih osobina jaka je i podstiče lojalnost, dakle, drugi svojom voljom odlučuju da ga slede. To je izuzetno važno, jer na taj način ljudi su izuzetno motivisani i dele vrednosti i ciljeve sa vođom. Ali, jedan od ključnih momenata koji su odredili sudbinu Srednje zemlje je bio kada je Aragorn u pomoć pozvao Vojsku mrtvih. Tada nije mogao da očekuje lojalnost koja je potaknuta njegovim ličnim osobinama, naprotiv, uspeo je da mobiliše Vojsku mrtvih samo zato što se pozvao na legitimitet koji je u tim okolnostima bio jedini koji je druga strana priznavala. Aragorn se pozvao na činjenicu da je legitiman naslednik kralja Isildura, prema kojem je Vojska mrtvih imala zavet.
Jednom vođi je na raspolaganju više izvora moći. Formalno određenje vođstva u nekim slučajevima ne samo da je potrebno nego i neophodno. U suprotnom, vođa koji, na primer, nije zakonski prepoznat kao takav, neće moći legalno i/ili legitimno/ da vodi. U situacijama na poslu u kojima neformalni lider ima potrebnu inicijativu i sposobnost da nađe rešenje za poslovni izazov, čak i ukoliko uspe to da uradi, prekoračiće svoje nadležnosti i kreirati nove probleme. Zato je od izuzetne važnosti prepoznati postojeće liderstvo u timovima i formalizovati ga ukoliko se smatra da doprinosi rezultatima, a izazvati ga jasno i glasno ukoliko je toksično. U suprotnom, dolazi do problema. Dakle, nije prepoznavanje timskih vođa samo dobro za posao i organizacionu kulturu, niti samo predstavlja pravičan odnos prema onom koji pokazuje kompetenciju i liderske sposobnosti, već nejasne situacije vođstva pre ili kasnije kreiraju ozbiljne probleme.
Gandalf – vođa koji ne deli sudbinu ostalih?
Šta je sa Gandalfom, kojeg Elrond na samom početku, uz opšti konsenzus, imenuje za vođu Družine prstena, da li je on idealan lider? Prvo se treba podsetiti da Čarobnjaci, kojima pripada Olirin, poznat na Zapadu kao Gandalf, nisu jedan od naroda Srednje zemlje, već je Gandalf stariji od sveta koji spašava. Ali, ni svi Čarobnjaci nisu stvoreni isti, pa je njegov nekada prijatelj, moćni Saruman, postao strašan neprijatelj u iskušenjima o kojima govori “Gospodar prstenova”.
Gandalf objašnjava da je najveća razlika između njega i čarobnjaka Sarumana u tome što Saruman veruje da samo velika moć može kontrolisati zlo. Ali drevni i mudri Gandalf, prema sopstvenim rečima (i delima), smatra da su svakodnevna dela “običnog sveta” ono što sprečava mrak da pobedi. To je divna životna lekcija, da, ako bi svako od nas odgovorio svakom, i najmanjem izazovu pravedno, savesno i odgovorno, svet bi bio bolje mesto. Jasno, i kompanije bi bile bolja mesta.
Gandalf Sivi je po svojoj biti veoma svestan velike slike, poznaje je odlično i jasno zna svoju ulogu u borbi koja predstoji, te je spreman biti mentor i podrška članovima Družine. Pokazuje veliku samosvest, zna koliko je moćan i koliko je važna misija na koju je pozvao. U jednom trenutku, pada u borbi sa Balrogom, čini se – u svoju smrt, ali tad viče svojim saradnicima da nastave, kroz čuveni citat: “Run, you fools!”. On stavlja važnost uspeha misije ispred potrebe da mu se pomogne, ali ima i više informacija od ostalih. Kao što nije dozvolio da misija bude ugrožena, najverovatnije uzaludnim, naporom koji bi Družina uložila u njegovo spasavanje, on ponekad ostavlja utisak da se ne upliće u sve događaje u potpunosti. Da li je to ok? Verovatno je potrebno ponovno pažljivo iščitavanje Tolkina da bi se doneo zaključak, ali možda ipak imamo dovoljno informacija da zaključimo da se kao lider Gandalf uglvnom upliće samo koliko je neophodno, a da takav njegov stav pomaže da drugi likovi u knjizi razvijaju svoje potencijale do neslućenih visina.
Sa jedne strane njegova kredibilnost i poverenje koje u njega imaju drugi zasniva se baš na tome što je on zapravo natprirodno biće i što je, dokazano, prijatelj Slobodnih naroda Srednje zemlje, kao i na pretpostavljenoj objektivnosti koja proističe iz toga što ne pripada ni jednom od naroda koji su se tokom istorije sukobljavali ili bar imali predrasude jedni o drugima.
To se potvrđuje i na početku sage, u Rivendelu, gde je Elrond okupio predstavnike naroda koji su tada i formirali Družinu prstena. Tada se Gandalf, umesto Elronda, domaćina skupa, obratio Patuljku Gimliju kada je ovaj iskazao nepoverenje prema Vilenjaku Legolasu. Tu se pokazala mudrost obojice vođa: Elrond, iako je kao domaćin skupa mogao da se oseti pozvanim, suzdržao se od komentara jer je i sam Vilenjak i njegovo mešanje bi moglo da se shvati kao nedovoljno objektivno. S druge strane, Gandalfu nije bilo ispod časti da reši ovaj sukob, mirnim pozivanjem na razum i veću sliku, ne opovrgavajući Gimlijeve komentare, već jednostavno utvrdivši da je cela istorija Vilenjaka i Patuljaka prekomplikovana da bi se sada rešavala i da postoji viši cilj.
Kada svi misle da je izgubljen, čarobnjak se vraća iz svoje borbe sa Balrogom još moćniji, kao Gandalf Beli. Ipak, naišla sam na komentare da Gandalf nije dovoljno angažovan, (“Frodo misli da je njegov nadređeni mrtav, a u realnosti on je samo imao druga posla.”) Ovo je površno tumačenje s obzirom da je Gandalf neko, ko pre svega, ima autoritet koji se, osim na retkim, , natprirodnim sposobnostima i tradiciji, zasniva pre svega na mudrosti, posedovanju važnih informacija i iskustvu. Ova moć informaciija se od ostalih tipova moći razlikuje po relativnoj stabilnosti i nezavisnosti od različitih uslova, a i s obzirom da je Gandalf, možemo reći, natprirodno biće u okviru sveta o kojem pripoveda Tolkin, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da za njega važe pravila koja bi važila za pripadnike naroda Srednje zemlje.
Ono što je sigurno je da Gandalf veruje u potencijal onih koje je pozvao u borbu, štiti ih, podučava, pušta da se razvijaju, ali definitivno ne deli sudbinu Srednje zemlje. On je brani iz ličnih uverenja kao i zbog misije koja je njegovoj malobrojnoj vrsti data kada je svet formiran. Da li je dobro imati lidere koji su svojim položajem toliko udaljeni od rezultata organizacijskih ciljeva? Mislim da nije i to je bio moj osnovni razlog što sam između ove dvojice lidera navijala za Aragorna.
Međutim…
Definitivno možemo reći da sam previše suzila izbor, kao i da se Gandalf možda ni ne kvalifikuje jer nije “od ovog sveta”. Kroz knjige i filmove likovi napreduju, sapliću se i opet dižu, makar i kao Boromir koji priznaje svoju grešku na samrti. Saga, iako veoma tradicionalna, pokazuje da svako ima liderski potencijal i situaciju u kojoj je pokazao uglavnom više (ali i manje) nego što smo mogli da očekujemo. To ne znači da svako treba da vodi ali znači da svako treba da ponese svoj deo odgovornosti i da, i kao sjajan sledbenik, bude poštovan, uključen i da mu se prizna zasluga, jer i sledbenici imaju svoju autonomiju i moć u okviru koje njihove aktivnosti utiču na konačan uspeh i kulturu u kojoj se poduhvati, poslovni ili ne, ostvaruju.
Verovatno bi ceo poduhvat propao da nije bilo odanog “sluge” a potom i prijatelja Froda Baginsa – Sema Gemdžija. Ipak, Semova skromnost i nedostatak ambicije ga verovatno bez podrške moćnijih članova družine i konačnog herojskog čina ne bi kandidovali da rukovodi hobitskim Okrugom u narednim desetlećima, bez obzira na silne vrline.
Šta je sa ženskim likovima? Osim Vilenjakinja, već pomenute moćne Galadrijele i hrabre Aruene, koja je zapravo više romantična junakinja, i na žalost, kao takva i umire u knjigama u navodno srećnom kraju duge ljubavi sa kraljem Eleserom, tu je Jovajna (Eowyn), Dame od Rohana. S obzirom da u sagi ima malo ženskih likova, čast u smislu liderskog potencijala im brani Jovajna, upečatljiv ženski lik sa sposobnostima koje bi mogle da krase kvalitetnog vođu.
Jovajna se, zadržavši neke tradicionalno “ženske” osobine, pokazuje kao hrabra ratnica i mudra osoba koja u teškim okolnostima ne odustaje od svojih principa niti od ljudi kojima je lojalna. Kreira odnose, izaziva poštovanje, voljena je. Njena lojalnost se pre svega vidi u odnosu prema njenom ujaku Teodenu, Kralju Rohana: čak i kad ovaj pada pod uticaj mračnih sila, Jovajna uspeva da nađe balans između toga da bude svoja, da zadrži svoju kritičku misao, autonomiju i autentičnost, i da ipak bude uz posednutog kralja Teodena.
Kada kralj Teoden, oslobođen zlih sila, povede svoje ljude u borbu na Pelenorskim poljima, Jovajna ne uspeva da spasi život kralju, ali uz pomoć svog prijatelja Hobita, sa kojim je tajno krenula u borbu, ubija Kralja Vešca, gospodara Nazgula. Time ona na megdanu ostvaruje proročanstvo da stvorenje tame koje je nekad bilo moćni kralj ljudi, neće biti ubijeno od ruke čoveka (muškarca). Jednim pokretom otkriva svoje lice i kosu pre nego što zadaje udarac mačem i kaže: “I am no man!”
Zalaže se za manje moćne, ne pristaje da joj drugi, makar i Aragorn u kojeg se u jednom momentu zaljubljuje, određuje mesto u sukobu od kojeg joj sve zavisi. (Način na koji mu se suprotstavila je mnogo više elaboriran u knjizi nego u filmu i zaslužuje posebno poštovanje.) Bilo bi zapravo zanimljivo razmisliti o njoj kao lideru, posebno s obzirom na njenu stabilnost, posvećenost, hrabrost, otvorenost i ponos u kombinaciji sa skromnošću i nedostatkom sujete. Kasnije se venčava sa Faramirom koji postaje princ Itilijena ali koliko je meni poznato, ona na žalost ne preuzima pravu poziciju lidera.
Hm, zanimljivo je da niko nije predložio Froda, nosioca prstena niti ikog od Hobita, iako su oni ogromna inspiracija i Gandalfu i Aragornu.
Družina ili pojedinac?
Dvojica vladara, jedan je Denetor, upravnik Gondora a drugi je kralj Rohana Teoden, ozbiljno su se sapleli u svojim liderskim ulogama, obojica gubeći i razum, ali je samo drugi uspeo da se izdigne, doduše uz veliku pomoć. Teoden se potpuno iskupio, ali njegov primer pokazuje i moć liderstva zasnovanog na tradiciji i prethodno stečenom poverenju. On je poštovan i slušan, čak i kada je bio potpuno savladan iznutra, kada mu je ličnost bila okupirana zlim silama. Čak su i Gandalf, Aragorn, Gimli i Legolas pristali da ostave oružje pri ulasku u njegovu dvoranu smatrajući da on kao kralj ima pravo da odlučuje tamo gde vlada.
Svi predlozi koje sam dobila su mi pomogli da shvatim da sam zapravo, postavljajući pitanje, zaboravila nešto mnogo važnije, što je i sam Tolkin veoma jasno naglasio u prvom delu trilogije koji se zove “Družina prstena”. Družina asocira na ljude okupljene oko zajedničkog cilja, u njoj je hijerarhija manje važna ali solidarnost, prirodni autoritet i preuzimanje lične odgovornosti, stavljanje ega u stranu je ono što družinu karakteriše. Družina se i raspala kada Boromir nije umeo da se odupre zovu moći oličenom u prstenu, Ipak, ostatak družine ostaje veran svojoj misiji. Situacije se menjaju, liderstvo se preuzima u okviru svojih moći i potreba ostvarenja zajedničkog cilja a vođstvo je teret a ne povlašćenost.
I zato bih citirala odgovor Nedeljka Dropca, novinara, urednika i web izdavača, koji je odlično sažeo dilemu koja se javlja kada promišljamo vođstvo kod Tolkina:
“Tu možda dolazimo do onog zavodljivog ideala da bi vođenje trebalo da se delegira isključivo skromnim a kompetentnim pojedincima koji nisu željni vlasti, onima koji su na svojim poljima već realizovani, a opet voljni da žrtvuju dobar deo svog komfora zbog potreba vođenja šire zajednice.” Međutim i Nedeljko se, kao i ja, plaši da to u praksi teško može da funkcioniše. “Sama potreba za moći ne mora i obično nije sama po sebi negativna karakteristika”, kaže on i ja pomišljam na Aragorna koji da nije prebrodio svoje sumnje i prigrlio vođstvo, teško bi se saga završila usponom doba Ljudi. “Generalno, nema promena u društvu ili organizaciji, bilo na bolje ili lošije, bez harizmatičnih pojedinaca koji pokreću stvari i mobilišu”, zaključuje Nedeljko Drobac. Dodala bih, ukoliko govorimo o promenama na bolje: samosvest i odgovornost svakog pojedinca, svest o zajedničkom cilju, kako vođe, tako i onih koje vodi, ključna je. Ali da bi se u organizovanom poduhvatu i zajedničkoj misiji ostvario cilj, da bi većina ljudi odgovorila na poziv odgovornosti i znala smer: neophodno je vođstvo.
Upravljanje pomoću “plime i oseke”
I za kraj, jedan sjajan uvid iz mnogo ozbiljnijeg teksta o vođstvu u “Gospodaru prstenova”:
“U “Gospodaru prstenova”, Tolkin spaja likove koji čeznu za vlašću i one koji je odbacuju; govori o onima koji to zloupotrebljavaju i onima koji je koriste sa velikom mudrošću i razumevanjem.”, kaže Britani Endruz. Autorka tvrdi da su teorijske osnove moći jako dobro prikazane kroz ovu fantastičnu sagu i da se neka moć zloupotrebljava, neka se ne realizuje, a neka se koristi pošteno i sa zajedničkim ciljem na umu ostvaruje svoj puni potencijal.
“Dok Sauron ima apsolutnu kontrolu nad svojim snagama, oni koji mu se suprotstavljaju na Zapadu Srednje zemlje nikada ne zahtevaju tu apsolutnu moć”, kaže autorka. Umesto toga, Tolkinovi lideri Zapada teže da rade kao kohezivna sila, koja omogućava plimu i oseku vođstva, zavisno od situacije. Britani Endruz tvrdi da je samosvest ključna za ovo jedinstveno vođenje i povlačenje moći, umeće traženja saveta, predavanja ili delegiranja moći u određenom momentu nekome ko će u datom kontekstu umeti bolje da izvrši zadatak u službi krajnjeg cilja i dobrobiti zajednice.
Cinici će reći da je ovo je i najveći izazov postavljen u “Gospodaru prstenova”, koji ga jednako stavlja u domen fantastike kao i postojanje Hobita, Patuljaka, Vilenjaka, Čarobnjaka, Uruk -Haija, Orka i prstenova moći.
