Prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju se Zakonom o radu, posebnim zakonima koji uređuju određene segmente radnog odnosa, te kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu (jednim imenom opšti akt) i najzad ugovorm o radu, kao aktom kojim se i zasniva radni odnos. Ovaj složeni pravni odnos koji nastaje između poslodavca i zaposlenog po osnovu rada podrazumeva određena prava i obaveze zaposlenog, te shodno tome i obaveze poslodavca.
Ovim tekstom ukazaćemo na osnovne zakonske obaveze poslodavca.
I Potpisivanje ugovora o radu, prijava na socijalno osiguranje i poštovanje hijerarhije akata
Prva obaveza poslodavca, ako ima nameru da zasnuje radni odnos, jeste potpisivanje ugovora o radu pre stupanja zaposleng na rad. Poslodavac ne sme da primi na rad lice koje nema potpisan ugovor o radu i to je prekršaj poslodavca, za koji može biti novčano kažnjen. Takođe, ako inspekcija rada zatekne radnika bez ugovora o radu obavezaće poslodavca da sa radnikom potpiše ugovor o radu na neodređeno vreme.
Sledeća obaveza je da se zaposleni prijavi na socijalno osiguranje. Ranije je postojala mogućnost da se radnik prijavi na socijalno osiguranje sa datumom tri dana unazad, te se dešavalo da lice počne da radi bez ugovora. Danas to više nije moguće jer se prijava na socijalno osiguranje može raditi samo sa datumom u budućnosti, dakle ne može niti jedan dan unazad, te je nužno potpisati ugovor o radu pre početka obavljanja poslova od strane zaposlenog. O ovome se mora voditi računa, a prijava na socijalno osiguranje, na osnovu ugovora o radu, podnosi se ili direktno u Centralnom registru socijalnog osiguranja ili putem filijale Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, odnosno Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. Ako prijava nije urađena na vreme, onda se kod navedenih fondova mora pokrenuti upravni postupak utvrđivanja svojstva osiguranika, uz prateće dokaze, što je znatno komplikovanije i duže traje.
Ugovor o radu zaključuje se u najmanje tri primerka-jedan se obavezno predaje zaposlenom, a dva zadržava poslodavac. Uz ugovor o radu poslodavac zaposlenom predaje i sva akta poslodavca kojih je zaposleni dužan da se pridržava, kao i obaveštenje o zabrani diskriminacije i zlostavljanja na radu. Poslodavac je dužan da ugovor o radu drži u sedištu ili drugoj poslovnoj prostoriji, u zavisnosti od toga gde zaposleni radi.
Poslodavac i zaposleni putem ugovora o radu zasnivaju radni odnos i uređuju međusobna prava i obaveze. Kod poslodavca postoji i opšti akt kojim se uređuju odnosi poslodavca i zaposlenog i to kolektivni ugovor, koji potpisuju reprezentativno udruženje zaposlenih i poslodavac. Ako kod poslodavca iz različitih razloga nije potpisan kolektivni ugovor sindikata i poslodavca (nema reprezentativnog udruženja, nema dogovora…) nadležni organ kod poslodavca donosi pravilnik o radu, koji se primenjuje dok se ne potpiše kolektivni ugovor. U pogledu ovih akata kod poslodavca (ugovor o radu, kolektivni ugovor, pravilnimk o rad) ne postoji potpuna sloboda ugovornih strana da urede međusobne odnose. Naime, poslodavac najpre mora da vodi računa da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom. Opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde samo veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno. Pri tom, Zakon o radu definiše da ako opšti akt i pojedine njegove odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, primenjuju se neposredno odredbe zakona. Pojedine odredbe ugovora o radu kojima su utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom- ništave su.
II Osnovne obaveze poslodavca nakon zasnivanja radnog odnosa
Nakon što se radni odnos zasnuje, poslodavac ima nekoliko osnovnih dužnosti.
1) da zaposlenom za obavljeni rad isplati zaradu, u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu:
Zarada je osnovni motiv zaposlenog za zasnivanje radnog odnosa. Poslodavac je dužan da je isplati do kraja meseca za prethodni mesec, kao i da na zaradu obračuna i uplati pripadajuće poreze i doprinose. Zarada ne sme da bude manja od minimalne zarade koja se utvrđuje u skladu sa zakonom.
2) da zaposlenom obezbedi uslove rada i organizuje rad radi bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, u skladu sa zakonom i drugim propisima.
Bezbednost i zaštita života i zdravlja na radnom mestu odgovornost je poslodavca, te se svaka povreda smatra propustom poslodavca, sem ukoliko nije nastupila usled nepridržavanja pravila od strane zaposlenog ili usled više sile. U svakom slučaju, poslodavac mora da preduzme sve mere predostrožnosti kako bi radno mesto učinio bezbednim za zaposlene i druga lica u radnom prostoru.
3) da zaposlenom pruži obaveštenje o uslovima rada, organizaciji rada, pravilima poslovanja kod poslodavca, kao i uslove i pravila poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa; i da ga obavesti o pravima i obavezama koje proizlaze iz propisa o radu i propisa o bezbednosti i zaštiti života i zdravlja na radu.
Da bi zaposleni poštovao organizaciju posla, pravila rada, mere bezbednosti i zaštite zdravlja na radu, mora sa istima da bude izričito upoznat. Davanje neophodnih informacija obaveza je poslodavca, o čemu je pooželjno imati dokaz-dati obaveštenja u pisanoj formi uz potpis zaposelnog da je iste dokumente primio
4) da zaposlenom obezbedi obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu;
Samo aneksom ugovora o radu, dakle samo uz saglasnot zaposlenog, on može biti premešten na druge poslove. Međutim i ti drugi poslovi moraju biti odgovarajući, a to znači u okviru vrste i stepena stručne spreme za koje nje zasnovan radni odnos. Bez aneksa premeštaje je moguć samo rešnejm i to najviše 45 radnih dana u 12 mesecu, samo za izvršavanje posla bez odlaganja.
5) da zatraži mišljenje sindikata u slučajevima utvrđenim zakonom, a kod poslodavca kod koga nije obrazovan sindikat od predstavnika koga odrede zaposleni.
Poslodavac u određenim slučajevima mora da konsultuje sindikat. Dakle da zatraži mišljenje sindikata o određenim važnim pitanjima. Nije obavezan da to mišljenje usvoji, ali ga mora imati.
III Poštovanje radnog vremena
Radno vreme je vremenski period u kome je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca, na mestu gde se poslovi obavljaju, u skladu sa zakonom. Puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno. Opštim aktom može da se utvrdi da puno radno vreme bude kraće od 40 časova nedeljno, ali ne kraće od 36 časova nedeljno. Poslodavac je dužan da poštuje ova ograničenja i ne može da zahteva od zaposlenog da radi mimo radnog vremena čija je maksimalna dužina određena zakonom. Na zahtev poslodavca, zaposleni je dužan da radi duže od punog radnog vremena samo u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran. Prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno. Zaposleni ne može da radi duže od 12 časova dnevno uključujući i prekovremeni rad. Prekovremeni rad, koji je dakle izuzetak, mora da se plati uvećano i to uvećanje mora da bude barem 26% u odnosu na osnovnu zaradu.
Kada je reč o poštovanju radnog vremena treba istaći da njegov raspored utvrđuje poslodavac, ali poslodavac je dužan da obavesti zaposlene o rasporedu i promeni rasporeda radnog vremena najmanje pet dana unapred, osim u slučaju uvođenja prekovremenog rada, odnosno najmanje 48 sati unapred u slučaju nepredviđenih okolnosti.
IV Obavezan odmor-dnevni, nedeljni, godišnji
Poslodavac mora da obezbedi zaposlenom pravo na odmor i to: odmor u toku rada, odmor između dva radna dana, odmor na sedmičnom nivou i godišnji odmor.
-Zaposleni koji radi najmanje šest časova dnevno ima pravo na odmor u toku dnevnog rada u trajanju od najmanje 30 minuta. Zaposleni koji radi duže od četiri, a kraće od šest časova dnevno ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 15 minuta. Zaposleni koji radi duže od 10 časova dnevno, ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 45 minuta. Poslodavca odmor u toku rada ne može da predvidi na početku i na kraju radnog vremena.
– Zaposleni ima pravo na odmor u trajanju od najmanje 12 časova neprekidno u okviru 24 časa, ako zakonom nije drukčije određeno. Prema tome, prilikom pravljenja rasporeda rada radnik mora da ima bar 12 sati pauzu između dva radna dana.
– Zaposleni ima pravo na nedeljni odmor u trajanju od najmanje 24 časa neprekidno, kojem se dodaje vreme odmora između dva radna dana. Dakle nezavisno od odmora između dva dana, mora se obezbediti i da zaposleni ne radi 24 časa neprekidno, odnosno bar jedan dan u nedelji mora biti neradan za zaposlenog (to ne mora biti nedelja). Nije moguće radno vreme tako rasporediti da se radi svaki dan, makar se to uklopilo u 40 sati rada nedeljno.
-Najzad, zaposlenom se mora obezbediti najmanje 20 radnih dana godišnjeg odmora, odnosno 4 cele sedmice, pošto se radna nedelja računa kao 5 radnih dana kada se donosi rešenje o godišnjem odmoru, čak i ako se kod poslodavca radi 6 dana u nedelji. Naravno, reč je o odmoru za celu kalendarsku godinu rada, a ako se radi kraće od toga u jednoj godini (u godini zasnivanja ili prestanka radnog odnosa) daje se srazmeran deo godišnjeg odmora-dvanaestina punog odmora za svakih mesec dana rada.
V Plaćeno i neplaćeno odsustvo
Zaposlenom se mora obezbediti odsustvo sa rada uz naknadu zarade (plaćeno odsustvo) u ukupnom trajanju do pet radnih dana u toku kalendarske godine, u slučaju sklapanja braka, porođaja supruge i teže bolesti člana uže porodice. Zaposleni ima pravo na plaćeno odsustvo još: pet radnih dana zbog smrti člana uže porodice; dva uzastopna dana za svaki slučaj dobrovoljnog davanja krvi računajući i dan davanja krvi.
Članovima uže porodice u gore navedenim slučajevima smatraju se bračni drug, deca, braća, sestre, roditelji, usvojilac, usvojenik i staratelj.
Poslodavac može da odobri zahtev zaposlenog i za neplaćeno odsustvo, kada mu miruju prava i obaveze iz radnog odnosa, s tim da je dužan da mu odobri neplaćeno odsustvo ako odsustvuje sa rada zbog: služenja vojnog roka; upućivanja na rad u inostranstvo od strane poslodavca; privremenog upućivanja na rad kod drugog poslodavca; izbora, odnosno imenovanja na javnu funkciju čije vršenje zahteva da privremeno prestane da radi kod poslodavca; izdržavanja kazne zatvora, odnosno izrečene mere bezbednosti, vaspitne ili zaštitne mere, u trajanju do šest meseci.
VI Naknada zarade
Zaposleni se mora obezbediti naknada zarade u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa.
Zaposleni ima pravo na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad (bolovanje) do 30 dana, i to: najmanje u visini 65% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, s tim da ne može biti niža od minimalne zarade, dok kod bolovanja koje je posledica povrede na radu plaća se 100% od tako definisane prosečne zarade. Puna naknada zarade plaća se i kod trudničkog bolovanja.
VII Naknada troškova i druga primanja
Zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to:
za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz (putni trošak); za vreme provedeno na službenom putu (dnevnica); smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, ako poslodavac nije zaposlenom obezbedio smeštaj i ishran; za ishranu u toku rada (topli obrok), ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način; za regres za korišćenje godišnjeg odmora.
U navedenim slučajevima naknada se mora platiti, s tim da zakon ne definiše najmanje iznose u kojima poslodavac to mora da uradi.
Poslodavac je dužan da isplati, u skladu sa opštim aktom: zaposlenom otpremninu pri odlasku u penziju najmanje u visini dve prosečne zarade i kod otkaza zbog tehnološkog viška, najmanje u visini trećine zarade za svaku godunu rada kod poslodavca; zaposlenom naknadu troškova pogrebnih usluga u slučaju smrti člana uže porodice, a članovima uže porodice u slučaju smrti zaposlenog; zaposlenom naknadu štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja.
Svakako da radni odnos podrazumeva mnogo širi dijapazon prava zaposlenih, odnosno paralelno sa njima obaveza poslodavaca, ali vde smo ukazali na one najčešće u praksi, na ona bazična prava koja poslodavac ne sme da uskrati zaposlenima. Odluka koja se donese suprotno navedenom ništava je i na pravo zaposlenog primenjuje se neposredno zakonska odredba. Šta god poslodavac da propiše svojim aktima, ili unese u ugovor o radu, minimume prava navedene u ovom tekstu mora da poštuje. Ponavljamo, ovo je samo grubo rečeno i odnosi se na najbitnija, osnovna prava, koja se izvesno ostvaruju u gotovo svakom radnom odnosu.
