Kada sam bila na maturskoj ekskurziji, svuda – u autobusu, u hotelu, na plaži i brodiću, iznova i iznova je puštana jedna pesma grupe Merlin. Svi su bili nostalgični i emotivni čim je čuju, pevali su uglas, čak i rokeri i metalci. Nisam mogla skupiti hrabrost da priznam da više ne mogu podneti da čujem „Mjesečina k’o dukat žut, ti dovoljno mlada, ja dovoljno lud”. Čega sam se plašila? Možda je bilo u pitanju da, čim skoro celo odeljenje horski peva, nešto nije u redu sa mojim doživljajem, nisam dorasla posebnom životnom periodu koji deli celo odeljenje. Kada je jedan dečko konačno rekao da ne može više da podnese tu pesmu, nas troje je s njim pobeglo u kratki srećni egzil.
Verovatno svi imamo neki doživljaj iz mladosti, gde smo podlegli pritisku grupe iako se nismo slagali i imali smo drugačiji doživljaj. Nekada su u pitanju bile i mnogo ozbiljnije stvari nego što je jedna pesma i mnogo ozbiljnije posledice od toga ne budete „cool“.
Međutim, svi znamo: pritisak grupe ili kako se na engleskom preciznije kaže „peer pressure“ (kod nas se prevodi i kao „vršnjački“ pritisak, ali značenje na engleskom je mnogo šire), ne prestaje kada odrastemo i naravno, nastavlja se i u radnom okruženju.
Pritisak grupe u radnom okruženju
Sećate se sigurno sastanka na kojem ste imali ozbiljne zamerke na zaključke, ali niste se usudili ili želeli da jedini protivrečite? Čak iako ste imali dokaze? Ili smejali ste se na silu neukusnoj šali, jer niste hteli da ispadnete političko-korektni dosadnjaković? Znali ste da će projekat biti odložen ali u opštoj euforiji ste promenili mišljenje iako ste zapravo bili svesni da zbog zakonskih ograničenja nije bilo uslova da se nastavi u novim okolnostima? Možda ste probali da upozorite kolege ili šefa, ali nesigurno. Mislili ste da verovatno niste u pravu, kada svi ti ljudi misle drugačije. Da li ste posumnjali u svoje dokaze, u svoje zaključke ili u sopstveni način razmišljanja, sopstvene vrednosti?
Ili suprotno: da li ste odustali od odluke da izađete ranije s posla, jer ste videli koliko se vaše kolege zalažu i pomažu jedni drugima, pa i vama? Da li ste obučavali novog kolegu i nakon njegove formalne obuke, jer se to ceni i jer su i vas tako obučile vaše kolege/inice?
Grupni pritisak je uticaj grupe kojoj pripadamo (živimo u istom kraju, radimo u istoj organizaciji ili odeljenju, pripadamo istoj profesiji itd.) ili grupe kojoj želimo da pripadamo, a koji čini da promenimo svoje stavove, vrednosti, ili ponašanja tako da budu u skladu sa grupom ili uticajnom individuom.
Uticaju grupe ne moramo da podlegnemo, ali naša želja za pripadanjem može biti toliko jaka da ovaj uticaj dominira ne samo našim ponašanjem već i našom percepcijom.
Vino za proroka
Poznata je priča čuvenog socijalnog psihologa Solomona Aša (Asch) koji je jednom, kada je bio dečak, za prazničnim stolom upitao svoju baku za koga je postavljena čaša vina gde niko nije sedeo. Baka je rekla da je vino za proroka i mali Solomon je dugo gledao u čašu, sve dok mu se nije učinilo da se količina vina smanjila, kao da je neko otpio gutljaj.
Razmišljajući o tome godinama kasnije, sredinom dvadesetog veka, Solomon Aš je napravio čuveni eksperiment konformiteta. U toku tog testa, osoba koja je vršila eksperiment je pokazivala dve karte – jedna karta je pokazivala tri linije različitih dužina, dok je druga karta prikazivala samo jednu liniju. Od učesnika (koji su mislili da učestvuju u optičkom istraživanju) traženo je da kažu šta misle koja od tri linije odgovara dužinom usamljenoj liniji sa druge karte. U svakom eksperimentu su svi učesnici izuzev jednog, bili saradnici na eksperimentu. Oni su, prema uputstvima profesora Aša, govorili pre istinskog učesnika u eksperimentu i namerno su davali očigledno netačne odgovore. Uprkos očiglednoj grešci, pravi učesnici su osetili pritisak da se prilagode, te su često pogrešno odgovarali. Skoro 75% učesnika je odgovorilo netačno barem jednom, a čak 5% je uvek dalo očigledno pogrešne odgovore. Primećeno je da ukoliko bar jedan od saradnika u eksperimentu da tačan odgovor, to pozitivno utiče na tačne odgovore učesnika.
Kako li je tek u stvarnom životu, gde situacije nisu tako očigledne, crno-bele, gde često treba da donosimo i vrednosne zaključke i gde ono što odlučimo ima uticaj na naš život? Postavlja se pitanje i koliko smo spremni da se odreknemo istine ili svojih vrednosti na radnom mestu.
Da li je pritisak grupe nužno loša stvar?
Zapravo, ne: pritisak grupe ponekad je sjajan, jer promocijom dobrog ponašanja postaje teže ponašati se loše ili štetno. Manje pijemo sa prijateljem koji ne pije, više se bavimo sportom u društvu sportista, vredniji smo u okruženju ljudi sa radnim navikama. Taj pozitivni uticaj grupe se vidi u promociji organizacijske kulture kao i kada se rukovodstvo ponaša onako kako propoveda. Ipak, ukoliko se pritisak naoko pozitivne kulture svodi na nedozvoljavanje mirnih konflikta, ili ukoliko kultura uzdiže sličnost, postaće toksična.
U poznatoj knjizi “Da! 50 tajni ubeđivanja”, autori Goldstajn, Martin i Čaldini (Goldstein, Martin, Cialdini) daju primer važnosti socijalnog dokaza, pa kažu:
“Zamislimo da ste menadžer koji je primetio da se prisustvo zaposlenih na mesečnim sastancima smanjuje.” Potom predlažu da umesto skretanja pažnju na mnogo odsutnih kolega, istaknete “da su oni koji ne dolaze u manjini, ukazujući na veliki broj ljudi koji su došli”.
Autori u knjizi ukazuju i da ljudi uglavnom smatraju da ponašanje članova grupe nema uticaja na odluke koje donose. Posebno je zanimljivo što, prema svedočenju ovih autora, ti isti ljudi u eksperimentima, često usvajaju dobra ili loša ponašanja drugih ljudi.
Stoga Goldstajn, Martin i Čaldini poručuju da pridavanje preterane pažnje negativnim primerima može delovati kao reklama za nepoželjno ponašanje, jer ljudi lakše usvajaju ponašanja za koja već imaju socijalne dokaze da tako i drugi ljudi postupaju.
