Umeti s ljudima je bitno na svim pozicijama – od rukovodećih, preko prodajnih do uslužnih.
Ali, i od zaposlenih čiji posao ne zahteva intenzivniju komunikaciju se očekuje da grade dobre međuljudske odnose sa svojim kolegama. Kako je data sposobnost direktan izraz nečije ličnosti treba na vreme prepoznati osobine koje signaliziraju da osoba može imati problema na tom planu.
Preterana neposrednost
Preterana neposrednost ukazuje da je osoba suviše otvorena, preterano direktna, neodmereno iskrena, neukusno neposredna i ljubopitljiva u situacijama u kojima se očekuje određena suzdržanost, odmerenost i distanca. Na primer, u situaciji u kojoj se očekuje da se drugi pozdravi sa “dobar dan” ona kaže “ćao” ili nekome koga vrlo slabo poznaje postavlja odviše lična pitanja ili ne persira onima kojima bi trebalo. To pokazuje da takvoj osobi nedostaje osećaj za nijanse i finese u komunikaciji, odnosno fali joj više takta i diplomatičnosti, što na druge ostavlja loš utisak. Takvu osobu često doživljavaju kao prostu, bez šlifa i manira. Pri tome osoba nije svesna da drugima zbog njene preterane neposrednosti može biti vrlo neprijatno i da komunikacija može delovati uvredljivo. Osoba ne prilagođava svoj stil komunikacije s obzirom na različite situacije i ljude.
S druge strane ni preterana zatvorenost nije dobra jer osoba previše uvija, okoliše i drugima je teško da shvate šta želi da kaže.
Odbijanje svake kritike
Osoba previše toga doživljava isuviše lično. Ne može da prihvati kritiku i ako je potrebno da koriguje svoje ponašanje u skladu s tim. Umesto da se zahvali na tome što joj je neko skrenuo pažnju na nešto ona se beskrajno pravda ili ide u napad po sistemu napad je najbolja odbrana iako za tako nečim nema nikakve potrebe jer je niko ne napada. Naime, svaku zamerku doživljava ili kao da je neko odbacuje ili kao da je napada zbog čega reaguje vrlo burno i emotivno. Zbog toga teško razvija i gradi odnos s drugim ljudima.
Međutim, nije dobro ni ako osoba nekritički prihvata svaku kritiku na svoj račun jer neke kritike su opravdane, a neke neopravdane i treba praviti razliku u tom smislu.
Isključivost
Osoba ima vrlo krute, rigidne stavove. Puna je predrasuda. Zatvorena je za drugčije viđenje i praktično ju je nemoguće razuveriti ukoliko greši, odnosno ako je u zabludi. Uvek misli da je u pravu i da je jedino njeno mišljenje ispravno. Nikada ne preispituje svoja uverenja, ne dovodi ih u pitanje i potpuno je zatvorena za argumentaciju koja bi ih mogla osporiti. Ne shvata da postoje različite perspektive gledanja na iste stvari. Uskih je nazora i pogleda na život. Ja znam najbolje, ne konsultuje se s drugima.
Naravno nije dobro ni ako je osoba bez jasnih stavova vezano za većinu važnih životnih pitanja jer je u tom slučaju sugestibilna, koleba se i podložna je raznim uticajima i onda kada je potrebno zauzeti čvrst stav i odbraniti ga.
Dominantnost
Osoba koja je dominantna želi da potčini druge sebi, da pokaže da je glavna, bolja od drugih tako da u komunikaciji ne teži dogovoru, saradnji i win-win rešenju već se nadmeće i zastrašuje. Stavlja sebe i svoje potrebe u prvi plan i bori se da ih nametne i drugima, odnosno ne zanima je da li će ih ostvariti na njihovu štetu. Hoće da izgura svoje ne vodeći računa šta to znači za druge ljude i kakve će to posledice imati po njih.
S druge strane nije dobro ni ako je osoba submisivna jer se u tom slučaju preterano potčinjava volji i željama drugih ljudi jer nisu svi zahtevi opravdani zbog čega je nekada potrebno reći “ne”.
Strogost
Osoba želi da nametne određena pravila ponašanja drugima, ali ne kroz uveravanje i približavanje drugima zašto je to ispravno, već kroz prisilu, prinudu i kažnjavanje. Umesto da pokuša druge da privoli na nešto kako bi oni to dragovoljno i rado radili ona vrši pritisak, recimo pod pretnjom otkaza ili smanjenja plate i slično. Zbog toga može da naiđe na otpor i bunt kod ljudi iako sama pravila mogu biti opravdana i sasvim na mestu, ali je njihova primena i način sprovođenja problematičan.
Nasuprot tome osoba ne treba da bude ni preterano popustljiva jer u tom slučaju niko se neće pridržavati pravila koja su često neophodna.
Na primer, preterano popustljivi roditelji postavljaju premalo ili nimalo zahteva pred svoju decu pa su deca neretko razmažena, nemaju potrebnu samodisciplinu i mnogo teže podnose uskraćenja i osujećenja koja život sa sobom nosi, a to nije dobra priprema za kasniji samostalan život.
Kao što se vidi svaka od datih osobina ima svoj kontra pol pa je neophodno naći zlatnu sredinu koja je upravo i najzaslužnija za uspeh u radu s ljudima.
