Dobijanje posla je uvek bila borba da se izdvojimo među svim kandidatima i pokažemo tokom selekcije, pa sve do same odluke.
Dok su se biografije pažljivo čitale i dok su se slala motivaciona pisma, postojao je prostor da se izdvojimo originalnom formom ili upečatljivim, kreativno napisanim prijavama. Danas poslodavci imaju digitalne upitnike, online prijave a pojavila se i AI pa će motivaciona pisma biti pod znakom pitanja: saopštenja, preporuke i motivaciona pisma umesto kandidata već “piše” veštačka inteligencija.
Takođe, danas su bezlični testovi ličnosti i predefinisani upitnici postali način da se otkrijemo poslodavcu i to, najčešće, kroz štikliranje jednog od ponuđenih odgovora. Kako onda ostaviti utisak? Kako biti originalan, kako pokazati izrazitu motivaciju ili neverovatne kompetence za radno mesto iz vaših snova?
Svi su primenili savete o tome kako da urede društvene mreže. LinkedIn stranice liče jedna na drugu. Biografije su odavno savršeno popunjeni template-i, formom dovedeni do savršenstva. Nikog nije zaobišao vebinar o tome kako ostaviti prvi utisak (stisak ruke, pogled u oči, famozan „smart casual“ stil oblačenja). Svi znamo poželjne odgovore na 10 ili 20 najčešćih pitanja intervjuera i znamo šta da kažemo kad nas pitaju za petogodišnji plan ili očekivanja od zarade. Ima li prostora za autentičnost?
Ličimo jedni na druge
Svet se menjao vrtoglavo i pre, ali je prostor za kreativnost uvek postojala. I selekcija, koliko god jurila ka efikasnosti, digitalizaciji i bezličnosti, neće zatvoriti prostor za one koji su spremni da naprave iskorak. Ne postoje saveti kako da budemo originalni jer bi to bio potpuni oksimoron: originalnost ne može niti da se naruči, niti da se nauči.
Ako poslodavac u procesu selekcije traži od nas da se predstavimo na pisani način, možda to možemo da uradimo kroz kreativnu prezentaciju sa zanimljivim anegdotama ili činjenicama o sebi a ne samo kroz tekstualne odgovore? Ako se zahteva rešavanje nekog slučaja ili zadatka, možda je bolje prikazati svoje rešenje kroz lepo dizajniran pdf i tako se izdvojiti u moru onih koji su zadatak samo „odradili“ i poslali u telu email-a? Da li je to dovoljno?
Granice originalnosti se pomeraju i zato što smo preplavljeni savetima kako da se ponašamo pri traženju posla i svi počinjemo da ličimo jedni na druge, pa je možda tajna upravo u „staroj školi“: iskrenost, jednostavnost, prirodnost?
Naš profil na LinkedIn-u ne treba da bude kopija tuđih profila. Rizično je ali i hrabro dati svoj autorski pečat, svoj stav, svoje viđenje neke pojave. „Repost“ pokazuje naše stavove ali je sigurna zona, ne izdvaja nas iz mase. Oni koji imaju nešto da kažu možda treba da rizikuju?
Sasvim obična, ljudska rečenica
Na intervjuima često čujemo da je svima sve bitniji balans između privatnog i poslovnog života ali ne čuje se toliko često da je neko svestan da u početku karijere, dok uči, treba da uloži više. Politički korektne odgovore na temu zarada, intervjueri slušaju svakog dana. Kandidati lepo sročenim rečenicama opisuju da su timski igrači i da im je bitan razvoj. Kako uopšte pozitivno iznenaditi intervjuera?
Pre nekoliko meseci jedan mlad kandidat me oduševio na intervjuu samo time što nije krio svoje dečije oduševljenje svime što je video u našoj fabrici. Skoro da je skakutao dok se kretao kroz fabriku. Pored toga, neformalno i prirodno je pokazao svoj instagram profil na koji postavlja slike onoga što dizajnira i pravi privatno: svetleće reklame, logo-e, displeje. Ponosno je rekao: „Uvek mogu da se snađem za zaradu dok je meni ove dve ruke, od tate sam naučio da koristim sav alat na svetu“. Sasvim obična, ljudska rečenica ali je kandidat oduševio time što nije ušao u kliše kalkulisanja koliko je potrebno emocija pokazati, koliko se otkriti.
Pamtim i kandidata za operatera na mašini koji je obilazio proizvodni pogon sa intervjuerom. Dok mu je intervjuer opisivao proces, mašina se zaglavila. Skupili su se zaposleni a kandidat se potpuno zaneo: iz radoznalosti je prišao mašini, počeo da pipa delove mašine, glasno je izgovarao šta on smatra da je problem. Nakon samo dva minuta, shvatio je da je na intervjuu i rekao: „Izvinite, ja se zaneo ali tako kad se nešto pokvari ja se sav unesem da vidim šta može biti“. Još jedan koji je zaboravio na preporuke o formalnosti i hladnoj profesionalnosti na intervjuu. Ali taj jedan koji se baš time istakao u masi.
Iskrena motivacija i prirodnost i dalje mogu da obore sa nogu. Među kandidatima koji su bez iskustva a sa fakultetskom diplomom i dan danas pamtim kandidatkinju koja se prijavila za posao u prodaji za koji nije prošla, ali je upitana da li bi radila posao u administraciji u Ljudskim resursima za početak. Njen odgovor je bio: „Ja sam spremna da radim, želim da radim, da počnem. Ako treba ceo dan da heftam papire, heftaću. Naći ću način da nađem svoju karijeru tokom rada“. Da li će neko proceniti da kandidatkinja nije trebalo tako otvoreno da kaže da joj je jako potreban posao? Da li je time otkrila svoju ranjivost? Možda. Ali ta kandidatkinja jeste izdvojena, zapamćena i jeste kasnije razvila svoju karijeru, mada u početku nije bila sigurna gde će se pronaći.
Da bi se pokazala autentičnost kroz iskrenost, prirodnost i ljudskost nije potrebno da samo kandidat ima te osobine. Potrebno je da ima sreće i da naiđe na intervjuera koji ume da ih prepozna i uvaži kao nešto vredno šanse.
