Samomotivacija je vrlo važna osobina za uspešnost na većini pozicija, a naročito za produktivnost na radnim mestima koja nisu struktuirana i zahtevaju da nosilac posla sam pokrene i postavi stvari.
Naravno ima i onih pozicija koje ne zahtevaju od kandidata da budu samomotivisani kao što su pozicije na kojima je važno slepo slediti propisana pravila i procedure rada. Na tim pozicijama visoka samomotivisanost može čak da bude i kontraproduktivna i da ometa radnu uspešnost jer je osobi dosadno i oseća se sputano. To su ujedno i razlozi zbog kojih je neophodno u procesu selekcije prepoznati da li je kandidat samomotivisan ili ne.
Samomotivisanost je proizvod kombinacije tri različite osobine. Jedna od tih osobina je inicijativa, druga je entuzijazam, a treća traženje izazova u poslu. Zbog toga je za svaku od ove tri osobine potrebno spremiti intervju pitanja kako bi se prepoznali samomotivisani kandidati.
Inicijativa
Inicijativa podrazumeva da pred sobom imate kandidata koji ne čeka da mu neko kaže šta treba da uradi i kako to da uradi, već unapred vidi šta je potrebno i s obzirom na to kreće u samostalnu akciju. Takvu osobu nije neophodno stalno neposredno nadgledati i motivisati jer je vrlo samostalna u radu i motivisana.
Bihejvioralni tip intervju pitanja je najpogodniji za otkrivanje ove osobine. Od kandidata se može tražiti da opiše neku situaciju iz svog života ili prethodnog posla kada je sam došao na ideju da nešto uradi bez da mu je neko prethodno rekao da je to potrebno uraditi.
Entuzijazam
Entuzijazam podrazumeva da kandidat zna šta želi, ima jasne ciljeve zbog kojih je ushićen, veoma zainteresovan i uživa da radi na njihovom ostvarenju.
Tokom intervjua nije potrebno postavljati posebna pitanja da bi se ova osobina prepoznala, dovoljno je pažljivo posmatrati kandidata u smislu energije koja se vidi iz držanja tela, načina na koji govori, osmeha, pozitivnosti, optimizma.
Ali, kandidatu se isto tako može postaviti i pitanje kada je poslednji put bio posebno uzbuđen zbog projekta koji mu je dodeljen.
Izazovi u poslu
Traženje izazova podrazumeva spremnost da se prihvate teži dostižni ciljevi. Kada je kandidat odlučan da uspe pred sebe postavlja visoke zahteve i bira teže zadatke koji predstavljaju izazov, ali su, ipak, dostižni.
S druge strane kandidati koji nisu motivisani postignućem biraju ili prelake ili preteške zadatke jer u prvom slučaju ne postoji mogućnost neuspeha, a u drugom neuspeh nije sramota.
Samomotivacija je motivacija za postignućem
Samomotivacija ili motiv postignuća predstavlja unutrašnju (intrinzičnu) motivaciju. Karakteristično za osobe koje teže ka postignuću je da u poslu traže izazov i visok stepen nezavisnosti i samostalnosti u radu. Imaju potrebu da se samoostvare kroz dostignuća u svom poslu koja postižu zahvaljujući sopstvenim znanjima, sposobnostima i iskustvu.
Ako kandidat ima sve tri prethodno opisane osobine, one čine da postaje u potpunosti, bezrezervno predan onome što radi zahvaljujući čemu postiže natprosečne rezultate, a pritom ne dolazi do iscrpljivanja i sagorevanja jer uživa u onome što radi.
Zbog toga je bitno putem intervjua ili testa ličnosti prepoznati one kandidate koji su orijentisani na rezultat i postignuće i koji su samomotivisani za posao za koji se javljaju.
Nema smisla proveravati koliko je kandidat sposoban za neki posao ako se istovremeno ne proverava i koliko je motivisan.
Kandidatu se mogu postaviti pitanja da li se nekada prihvatio nekog težeg zadatka, na koje teškoće je nailazio, kako ih je prevazilazio i kako se sve završilo. Posebnu pažnju treba obratiti i na to kako se pritom kandidat nosi sa stresom. Da li postiže rezultate na smiren i opušten način ili uz velik stres s kojim ne zna kako da se izbori? Ako kandidat ne zna kako da se nosi sa stresom sklon je sagorevanju pa rezultat postiže na štetu sopstvenog zdravlja.
Jednom kada se pronađu samomotivisani kandidati, koji uz to i uspešno izlaze na kraj sa stresom, treba im stvoriti uslove koji će biti podsticaj njihovoj unutrašnjoj motivaciji i otkloniti sve ono što predstavlja potencijalnu smetnju, kao što su, recimo, nedemokratski stil rukovođenja, nedelegiranje, mikromenadžment i neodgovarajuća organizaciona kultura.
