Era društvenih mreža, kojoj trenutno svedočimo, umnogome je iskrivila kriterijume postignuća i to se, neminovno, prenelo i na poslovni svet. Vidljivost, prisutnost i glasnost postali su kriterijumi koji se vrednuju – i u online i u offline svetu. Iako je svakoj firmi neophodna osoba sa glasnim stavom koji se ne boji da iskaže, ne možemo uvek smatrati tu osobu najvrednijom, ključnom i nezamenljivom.
Ipak, praksa pokazuje da se to često dešava. Ekstroverti vladaju svetom u kome dominira tuđa pažnja i mišljenje, i prostor zauzimaju oni koji se za njega izbore, kojim god sredstvima. Ekstroverti su neophodni, ali nisu dovoljni, i to zna svaki HR. I baš zato je njegova uloga ključna.
Realnost je da nekada čak ni menadžment, a pogotovo ne svaki zaposleni, neće moći da napravi ovu razliku – između onog koji je samo glasan, i onog ko zaista vredi. Tu razliku mora da napravi HR, a evo i kako.
Za početak – koje su odlike najglasnijeg igrača?
Ono što je važno napomenuti je da najglasnija osoba nekada nije samo pompa i sjaj bez suštine iza sebe. Lako može da se desi da jedno i drugo idu zajedno, i vrednost i vidljivost. Ali, to nije uvek tako i u tome je ključna razlika.
Stoga, za početak razmislite koja ponašanja i veštine pokazuju najglasniji zaposleni. Oni su vrlo često smireni i staloženi u konfliktima i neprijatnim situacijama, i ne zbunjuje ih lako izazovi u međuljudskim odnosima. Takođe su uvek vidljivi – glasni i dominantni – na sastancima, ne libe se da preuzmu zasluge, da budu u centru pažnje ali i da preuzimaju odgovornost, čak i za zadatke za koje nemaju kompetencije da iznesu do kraja. Veruju da će se snaći usput, što ne mora nužno da se desi. Još jedna odlika glasnih igrača je brzina – brzo pričaju, brzo preuzimaju, i brzo reaguju. Brzo, ali ne uvek i promišljeno.
Na papiru, glasni su odlični zaposleni. Problem nastaje kada iza tog samopouzdanja ne postoji ništa što bi ga potvrdilo.
Zašto u praksi često brkamo one koji su glasni sa onima koji su vredni?
Razloga je mnogo, i svi su ljudski. HR je zauzet, i brzina koja se očekuje pri donošenju odluka i izvršenju zadataka neminovno dovodi do grešaka u proceni. Vidljivost je lakša za procenu nego uticaj, a glasni igrači su takođe i vrlo saradljivi, asertivni i prijatni kao kolege. To im daje prednost, čak i kad im fali kompetencija. Takođe, ako nemamo jasno uspostavljene kriterijume oko toga kako merimo učinak i doprinos, onda je lako da procenimo na osnovu utiska. U toj utakmici, glasni uvek pobeđuju jer utisak koji oni ostavljaju je nenadmašan. I za kraj, u nekim industrijama i pozicijama, jako je teško nagraditi rezultat, i često ono što biva nagrađeno je trud,entuzijazam, prisutnost. Zbog toga neko ko ovo može da isporuči će uvek biti smatran vrednim, čak iako on to u realnosti nije.
Koje su odlike ključnog igrača?
MVP. Ključni igrač. Onaj koga bi zaista bilo najteže zameniti.
Ovakvi zaposleni pokazuju, pre svega, doslednost u svom učinku, stavu i ponašanju. Bez obzira na izazove, poteškoće, promene, oni su stabilni oslonac. Odlikuje ih to što se ne zadrže samo na trudu i ideji, već je materijalizuju u konkretan rezultat. Kod njih neće biti bežanja od odgovornosti, pogotovo kad je neuspeh u pitanju, niti će biti sebičnosti u saradnji sa kolegama. Ono što je najvažnije je da ključni igrač ne doprinosi samo time što ima dobar rezultat, već i time što je timu neophodan, kao oslonac, savetnik i mentor.
Kako najlakše razlikovati ove zaposlene jedne od drugih?
I glasni i vredni doprinose kompaniji – svako na svoj način. Glasni nisu zanemarljivi, ali kada se podvuče crta, MVP je taj koji donosi najveću vrednost. Subjektivna procena nije dovoljna u ovom slučaju, pogotovo jer će u njoj glasni često nepravedno pobediti.
Stoga, oslonite se na objektivne procene i metrike. Koliko ljudi sarađuje sa ovom osobom? Ko je navodi kao neophodnu za funkcionisanje tima i kompanije? Koji je njen dosadašnji učinak? Šta o njoj kažu menadžeri i klijenti? Šta su ključni miljokazi u karijeri unutar firme?
Istraživanja o iskustvu zaposlenih u Srbiji pokazuju da zaposleni često napuštaju firme ne zato što ne rade dobro, već zato što osećaju da se njihov doprinos ne vidi. To znači da dosta ljudi sebe vidi kao ključnog igrača, ali smatra da to ne primećuje HR i menadžment. Iako ne mogu svi biti neophodni, oni koji jesu neretko odu bez najave i pompe, a ostave za sobom prazninu koja se izuzetno teško popunjava. Odlazak glasnih se značajno manje oseti, pogotovo što im nije strano da povremeno svrate do kancelarije, da obiđu bivše kolege. Ključni igrači, sa druge strane, već prave vrednost – ali negde drugde.
